suncica

Rekla sam sebi, po ko zna koji put, da necu vise posecivati Nastasjinu kuhinjicu, ali ona tako lepo pise, i kuva, i divne slike stavlja ovde... Mmmmmmmmmm.... I kad nisam gladna vidim nesto lepo, i njam, osetim miris tog jela... I moram... Ugojila sam se vec 8 kila,  i sve ono sto mi je bilo kao rezerva od garderobe, vise nije, malo mi, tesno... Ali nema veze, srecna sam :) Pre par godina sam kupovala casopis koji se zvao "Debeli ali Srecni". Sad prvi put u zivotu mogu tako nesto da kazem, ja mrsavica kojoj su mnogi zavideli na liniji, a ja zudela za zanosnim oblinama. Konacno ih imam, i potrudicu se da se posle porodjaja ne vratim bas na staru kilazu, da ostavim malo "mesa" tamo gde treba....

A bebac se razmrdao, pa se vrti, pa me sutira, a ja bas onda pocnem da se igram , pa ga bockam, golicam, pricam, izazivam... Zelim da ta igrica sto duze traje, da ga sto duze osetim... I pricam mu koliko ga vec sad volim, i koliko mi znaci... Uh...

Nemam ja milion sudbina... A volela bih da imam. Uvek sam imala neki osecaj da ne stizem sve da prozivim sto bi htela.... Zelela sam da budem na dva, tri mesta u isto vreme, da vidim i lepo i manje lepo, i zalazak sunca i izlazak... Nesto sam uspevala, nekad nesto i ne...

Provela sam jednu noc u svom rodnom Sremu, u mestu gde sam odrasla, u mestu za kojim sam plakala kad sam morala da se odselim. Secam se da sam kao mala setala ulicama da sto bolje zapamtim svaki detalj, sve ono sto je lepo, jer samo lepo sam i videla.

Hm, kao da sam otisla u drugu drzavu, svega 20-ak km udaljenu od mog lepog grada Novog Sada, vremenski uslovi : katastrofa, a ja obucena kao za plazu sa sesirom, u papucicama... Kisa, vetar, grmljavina, zima, brrrrrrrrr.... Taman mi je dalo dovoljno vremena da lezim i da razmisljam. Da uporedim sadasnje misli , zelje, htenja, sa onim nekadasnjim, dok sam jos bila klinka u osnovnoj skoli, i beznadezno zaljubljena u jednog Nikolu... U cuvenog Nikolu po kom ce moj sin dobiti ime.

Ovih dana sam procitala knjigu :"Igra Andjela", i odjednom kao da sam shvatila, samo bih njemu bila posvecena, mozda nikada nikog drugog ne bih pogledala, mozda bi moja sudbina bila drugacija... Mozda... Da mi je ikada uputio bar jedan "drugaciji" pogled. Ko ce ga znati... Mozda da sam bila dovoljno jaka da se borim, za sebe , za sve, ne za njega nego za nas... Nisam znala, nisam smela... I onda je moj zivot krenuo nekim drugim tokom. Trazila sam se, trebalo mi je dugo da se pronadjem, da doprem do svog srca,da shvatim sta zelim, sta hocu...

Ali uvek je on bio nekako tu, duboko u meni... I danas pricam sa drugaricom i ona mi kaze pa da , ali sad ces imati svog Nikolu, i pruzices mu svu ljubav koju imas u sebi.... Da, koliko je u pravu. I opet dok sam hodala poznatim ulicama, pozelela sam da sam ponovo mala, da ponovo imam 18 godina, i sansu za mnogo toga sto nisam stigla da uradim...Pozelela sam bar jos jedan zivot, da ga iskoristim, da volim, da zelim... Onda me titraj u stomaku prene iz misli, shvatim da bih, ustvari, malo toga menjala... a ovo malecko u stomaku ne bih menjala nizasta na svetu... I povratak u stvarnost, nemam ja onih 18 godina da bih opet sve ispocetka, imam zivot, ispunjen zivot iza sebe, i jednu veliku otvorenu knjigu sa praznim stranicama koje tek treba da ispisem... Ipak je ispalo onako kako sam zelela... Srecna sam, zaista...

Dugo ocekivani ultrazvuk na kome ce se videti pol bebe... Sve kao nije bitno sta je , samo nek je zivo i zdravo... Ali nada postoji... Svi me kao poslednjih dana nesto testiraju, te uzmi krpu, te pogledaj lakat... Babske fore i fazoni... Odavno nisam imala tremu pred neki dogadjaj, ali nocas nisam spavala....

Velika ocekivanja :) Na ultrazvuku srecem poznata lica, srele smo se i prosli put, sve smo isto trudne, par dana razlike... Zamisli, doktorka stize na vreme, ne kasni.... Naravno kad je dosao red na mene, prislonila mi je na stomak sondu i u tom momentu je zazvonio telefon... Hitna intervencija, mora u salu, stigla je da mi kaze: Lezi i ne mrdaj! Hm... lezala sam 40 minuta... Malo sam mrdala, priznajem, utrnula mi je zadnjica na onom tvrdom stolu... Vratila se i prionula na posao... Neke "sifre" za mene nepoznanice, cifre, sve je ok, beba je teska 253 grama...pitala sam da li moze da se vidi pol.... Pogledala je, rekla MUSKO i nastavila da prica to sto je sestra zapisivala... meni je u glavi odzvanjalao to MUSKO... krenule su mi suze, vristala bih od srece...  sve je ok, vidimo se u avgustu... AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA............

Srce moje maleno, zlato mamino... Bice Nikola....  ispunila mi se zelja... Suze su mi tekle od doktora do kuce... Suze radosnice.... Nesto najlepse... Lepo koliko i pokreti koje svaki dan sve jasnije i jace osecam u stomaku... :D A tek kad dodje na svet, i kad mu vidim oke, i rucice i nozice malene.... uh...  

Nikad se nisam bojala da zavolim... Priznajem da mi je u odredjenim trenucima manjkalo hrabrosti, ali volela sam itekako, makar u sebi...

Gledam neku seriju, navukli me moji, posto u mom stanju bas i ne mogu da jurim po gradu za uzbudjenjima, svakako lezim ispred tv-a... Kao velika ljubav, glavni likovi jake, mocne licnosti... Prvo on pogresio, pa moli za oprostaj, pa onda zloce pokvarile njihovu srecu. Sad ona glumi neki ponos, naduvana previse, ne zeli da cuje vise za njega, uporno mu govori da je ostavi na miru... I onda se, naravno, desi nesreca u kojoj on nastrada... Njena reakcija me je najvise iznenadila, ok, kontam da je to serija, ali dajte malo realnosti, ona pocinje da vristi, izbezumljena od bola zbog "gubitka" njega.... Nastavak cemo videti sutra. 

Nego se ja u celoj to prici zapitam da li mi obicni smrtnici to ne znamo da volimo, ili imamo iskrivljenu sliku o ljubavi, ili sta se desava... Eto naprimer, ja sam oca svog deteta volela, ne mogu da kazem najvise na svetu, ali volela sam ga takvog kakav jeste. Onda sam se jako razocarala u njega, i prestala da osecam prema njemu bilo sta... I on mi sad, posle svega, i naseg poslednjeg razgovora kad sam mu rekla da ga ne volim i da me on uopste vise ne zanima u zivotu, i jedino zajednicko nam je dete, salje poruke, pokusava da ostvari neki prisan odnos, salje mi poljupce i ostale gluposti... I sad ( ne zelim mu ja zlo, nikako pu,pu,pu) recimo njemu se (opet pu,pu,pu) nesto desi, ja treba da cupam kosu sa glave, urlam, placem za njim i zavrsim u hitnoj? Sad mi je kao odjednom toliko tesko i zao, i shvatila sam da ne mogu da zivim bez njega ?!!? Cemu onda ta farsa kao ne zelim vise da ga vidim? Mislim da bi jako ruzno bilo i dvolicno i ljigavo da se tako ponasam. Ok da mi ne bude svejedno i da mi bude zao coveka kao i svakog drugog, ili malo vise jer smo bili prisni, ali bas toliko (kao doticnoj iz serije) da sad i ja umrem za njim, i da ne mogu da zamislim svoj zivot......

Mozda sam malo surova, mozda nisam u pravu, ali ne razumem, eto... Izgleda da onda ja i ne znam sta je ljubav... Ili zena u trudnoci , pod uticajem hormona malo poblesavi, ili mi je jednostavno ovo maleno stvorenje sto raste tu ispod mog srca, najvaznije na celom svetu i u zivotu, i sve drugo je nevazno... ko ce ga znati?