suncica

Razmisljam o iskonskoj potrebi da budemo voljeni i prihvaceni. Mislim da otud dolaze i sva osecanja da nismo dovoljno dobri, depresija i anksioznost, bes i ljutnja, i tuga. Stalno pitanje zasto? Zasto me ne vole? Sta sam uradila, ili sta nisam uradila? Ovo negde vodi ka tome da se zapitam da li mi je tudje misljenje vazno. 

Nije. Ili pak jeste.

 

Nije mi vazno misljenje nepoznatih ljudi, i ljudi ciji zivot mi pokazuje gde su, i kakve su im misli. Nije mi bitno da li cu se nekom svideti fizcki, da li ce se nekom svideti moja boja kose, ili garderoba. Ni ne zelim da me svi vole, i da se svima svidjam.

Ali postoje ljudi, koji su sastavni i bitan deo mog zivota, a koji me jednostavno ne "gotive" a ja bih zelela, samo malo paznje i postovanja, jer smatram, da kao covek, to zasluzujem. Kad se desi ignorisanje od strane takvih ljudi, iz moje duse isplivaju duhovi proslosti. Suze one sedmogodisnje devojcice, koju uciteljica bez ikakvog povoda sikanira. Osecaj manje vrednosti, kada devojcica pozvana na moj deveti rodjendan, izgovori da je njoj ponizenje da dodje na isti, jer ja sam niko i nista, a njeni su "sa pedigreom". Podsmevanje zato sto nemam nove patike.Tokom odrastanja, ignorisanje i ne prihvatanje u nove drustvene krugove, bez objasnjenja. I najgora od svih, recenica,  da sam glupa. To mi je uvek bila najveca uvreda, koja me je terala da se zapitam da li sam zaista glupa i bezvredna, i nistavna, i eto ga zacarani krug samozaljevanja, iz kog sam davno izasla.

Desi se tako neka situacija, koja me podseti na sve ovo. Podseti me i na borbu koju sam, sama sa sobom vodila godinama. Podseti me gde sam, i kako sam dosla tu gde jesam. Podseti me da sam bas zahvaljujuci svim tim stvarima, izgradila svoj svet danas. I, da, zacne me na momenat, kad je neko zao prema meni, ali brzo prodje jer znam da je to samo jedan stepenik ka spoznaji ko sam.

 

 

 

Prekretnica. Ili samo tako izgleda. Period preispitivanja, preslaganja, i preturanja najdubljih dubina duse moje. Period u kome moram da se pronadjem, ponovo. Da se prihvatim, i prigrlim sebe. Period u kome stvari treba da dobiju svoje mesto.

Dok sam preturala neke "devojacke" papire, pisma i zapise ( kad sam bila klinka, blog se pisao na papiru, neretko se zvao dnevnik ) pronasla sam jednu pricu, tj deo "dnevnika". Oh, koliko sam samo zahvalna petnaestogodisnjoj sebi sto je pisala sve... Pronasla sam pricu o jednom momku, koji je obelezio ostatak mog zivota. On mi je poklonio kozicu sa priveskom Sunca. On me je naucio da postujem sebe, da zavolim sebe. On je bio neko u koga sam bila zatreskana do usiju. On je od mene napravio Suncicu. Dok sam citala ispisane redove, ponovo sam bila tamo, imala 15 godina, i prozivela sve strahove i slutnje, sumnje i durenja. Mnogo nesigurnosti, i mnogo ne znanja. Ali dusa kao kosmos. Osecala sam toliko jake i izuzetno duboke emocije. Samo nisam umela da ih kanalisem i da se izborim sa njima. Bila sam idealista, i veciti optimista, iskrena, neiskvarena i naivna. Zivela sam u svom svetu, zasticena od svega "ruznog". Ah, kako je blazeno neznanje bilo.  Onda me je zivot uzeo pod svoje, malo me samleo pa me preoblikovao, pa me vratio u svet. 

Mislila sam da me je sve to promenilo, mislila sam da od naivne, zanesene petnaestogodisnjakinje nema nista. Onda sam pronasla svoje dnevnike, svoje price i pisma bez adrese. I najednom, u meni je ozivelo, kao u prolece, mnostvo sarenog cveca, bubica i leptira.
Setila sam se svega sto sam bila, svega sto sam osecala, i onda, shvatila sam. Sve je to jos uvek u meni, sve je tu, ne na istom mestu kao tada, ali tu je, ispod hrpe nepotrebnih sitnica, ispod raznog krsa, na dnu, u kutiji, stidjivo sedi i ceka, da ga pozovem na povrsinu. I iskricave oci, prepune strepnje i nade, oci devojcurka koji samo zeli da bude prihvacen, i voljen... 

Ja sam jos uvek ta devojcica. I ja sam ona mala tuzna koja mora da se odseli, i ja sam ona koju zivot melje, i ona koja koja hrabro skuplja parcice sebe i ide u novi svet. Ja sam svaka ona i svaka ona je u meni. Ja sam danas ono sto jesam zahvaljujuci svima njima.I kad se izgubim u lutanjima kroz bespuca razuma, sednem, procitam par redaka, neku pricu, podsetim se, i vratim se sebi na pravi put.

I najgore stvari koje nam se dese u zivotu, ne moraju nuzno da budu lose. Ono sto nam u datom trenutku tako izgleda, nije uvek bas tako. Zamislite zivot kao jednu veliku slagalicu, sa milion delova. Kad gledate deo po deo, videcete, bele, zute, zelene, sarene, lepo boje, ali videcete i tamne, teget, braon, crne. Kad se sloze i kad se odmaknete, videcete jednu lepu, prelepu sliku. Tako je i u zivotu, neki dani su lepi,neki manje lepi, neki suncani, neki tmurni, ali na kraju svi zajedno sklopljeni daju jednu predivnu sliku, jedan savrsen zivot. 5 godina zivota sam provela, u jednom malicioznoj zajednici, sa osobom koja me je svakodnevno maltretirala i fizicki i psihicki. Posle 5 godina otisla sam. Cesto sam umela da kazem da mi je pocetak zivota sa tom osobom kardinalna greska. Nisam mogla da oprostim. Bila sam u fazonu: ne mogu da oprostim i ne mogu da zaboravim...Bila sam zarobljena u sopstvenom umu.
Sve je pocelo recenicom: "Kad nekog mrzis to je kao da si popio otrov i cekas da druga osoba umre."  Hm. Malo sam razmislila o tome, a onda sam procitala pricu koja mi je otvorila oci. Tada je moj zivot lansiran u neku lepu paralelnu realnost, i pocela sam da ga zivim. Ovo je ta prica.

"Razgovaraju male duše na nebu s Bogom. Kaže jedna:

- BOŽE, ŠTA JE TO SVETLOST?
- DA TI OBJASNIM ŠTO JE SVETLOST MORAŠ UPOZNATI TAMU. A TOGA OVDE NEMA. Odgovori Bog
- A BOŽE, ŠTO JE HRABROST?
- DA TI OBJASNIM HRABROST MORAŠ UPOZNATI STRAH. NI TOGA NEMA TU. MI SMO ČISTA LJUBAV.
- A BOŽE, MOŽEŠ LI MI MOLIM TE OBJASNITI OPROST.
- DA TI OBJASNIM OPROST TREBAO BI TI NEKO UČINITI NEŠTO JAKO NAŽAO. A TOGA NEMA TU. VI STE ČISTE DUŠE U LJUBAVI. NEMOGUĆE JE DA NE SLUŽITE JEDNA DRUGOJ.
- ALI BOŽE MOLIM TE, JA SAM ČULA DA JE TO NAJUZVIŠENIJI OSEĆAJ KOJI POSTOJI. ŽELIM TO DIVNO ISKUSTVO OPROSTA. TO ISPUNJAVA DUŠU POSEBNIM SJAJEM.
- U REDU, ALI ZA TO ISKUSTVO MORAŠ IĆI NA ZEMLJU. I NEKO TI MORA UČINITI NEŠTO JAKO RUŽNO A TO NEĆE NI JEDNA DUŠA HTETI.
- EVO JA ĆU! VIKNE DRUGA MALA DUŠA.JA ĆU POMOĆI.IĆI S TOBOM NA ZEMLJU I JEDNOG TI DANA UČINITI NEŠTO JAKO NAŽAO DA SE TI MOŽEŠ ISPUNITI VEČNIM SJAJEM OPROSTA.
ALI SAMO TE JEDNO MOLIM...
NEMOJ NIKADA ZABORAVITI ZAŠTO SAM TO URADIO..."

Biti hrabar ne znaci ne bojati se, nego uraditi nesto uprkos strahu!

16.04.2008. Dan je bio smrljav, ali nisam slutila da ce noc biti najgora u mom zivotu. Noc u kom su kosmari oziveli. Noc kad sam uzas osecala u svakoj svojoj pori, u svakoj cestici vazduha.Jedna od onih kad nema ni mesecine, i kad je mrkli mrak. Noc kad sam bila najbliza smrti. I noc koja je prethodila najvaznijem danu u mom zivotu. Svitanje sam docekala spremnija nego ikad. Suncu sam se taj dan posebno obradovala. To je bio dan, kada nista nisam imala da izgubim i sve, bas sve sto se desi, cist je bonus. Kockice koje su se sklopile, dale su mi vetar u ledja i dokaz da sam na dobrom putu. Toga dana, 17.04.2008. bila sam hrabija nego ikad, jer nista drugo nije bila opcija. Tog dana, napustila sam nasilnika. Odlucila sam da vise necu da budem zrtva. Umrla je tada jedna krhka devojka, emotivna i ranjiva, koja samo zeli da je neko voli. Umrla je, nema je, a iz njenog "pepela" izdigla se jedna nova, naizgled slicna, ali posve drugacija, jaka, snazna, hrabra, osoba koja tada mozda nije znala sta hoce, ali je sa sigurnoscu znala sta nece.
Godinu dana ranije, poceo je moj put budjenja. Godinu dana mi je trebalo da, skupim snagu, hrabrost, samopouzdanje. Nije mi to trebalo da bih otisla, vec da bih se suocila sa svim onim sto ide posle.  Nasilnik nije tek tako prihvatio to sto sam otisla, pokusavao da sprovede svoje nasilnistvo i dalje. Tada sam mogla da se suocim sa tim. I uspela sam...
Eto, 10 godina je proslo, ja i dalje slavim dan kada sam ponovo rodjena, dan kad je uistinu zapoceo ostatak mog zivota, cije kormilo cvrsto drzim u svojim rukama.
Danas, znam da je moralo tako, i znam da je vredelo. Danas, znam koliko sam naucila, o sebi, o drugima, o zivotu. Danas, smatram da je, 5 godina koje sam provela sa nasilnikom, ustvari lekcija, i zahvalna sam na njoj. Zahvalna sam mu sto me je naucio da volim,cenim, i postujem sebe, i sto mi je pokazao sta ljubav nije, da bih znala ubuduce  sta jeste.
Moja prica, moj zivot je moja poruka svetu. Moja poruka svima koji dozivljavaju neku vrstu nasilja, da ima izlaza, ima nade, samo ako ima volje i zelje.

Zivot nije ono sto se desava nego kako mi raeagujemo na ono sto se desava. Na ovu zemlju smo dosli da bismo iskusili materijalnu stranu realnosti, i da bismo osvestili da smo sami kreatori iste. Cuveni film Tajna, kao i recenica "Bice ti po veri tvojoj", upravo o tome govore.
Dok sam testirala ovo, primenjujuci u svakodnevnom zivotu, dobijala sam neverovatne potvrde funkcionisanja.
Banka, u kojoj se uvek, bez izuzetka, cekalo bar sat vremena, bila je prazna kad sam usla u nju. Bila sam prva na salteru. A pre kretanja u banku sam rekla sebi, drugima, univerzumu, da nema guzve i da cu brzo zavrsiti. Nisam ni jednog trena posumnjala. Kad sam pocela da pricam tu pricu, "novu pricu", kako ja nigde ne cekam u redu, nema guzve i uvek brzo zavrsim, vrata su se otvarala i dobijala sam sve vise potvrda da je tako.
Danas se vrlo slicna situacija desila. Usla sam u instituciju u koju ljudi dodju ujutru u 7 i ako imaju srece izadju pre podneva. Ja sam stigla u pola 10, da dobijem informaciju, i zavrsila sam sve, bukvalno za 10 minuta. Naravno da sam krenula tamo sa Verom da cu sve zavrsiti odmah, i stici na sledecu obavezu sa liste. Univerzum, zakon privlacenja,i moja vera, doveli su me do toga da apsolutno znam da sam sama kreator svoje realnosti, i da mogu da kreiram svoj zivot u onom pravcu, u kom zelim da idem.
No, nije sve samo u tome. Ima jos saznanja, i stvari koje je bitno shvatiti i prihvatiti, da bismo zaista mogli da budemo kreatori i da uzivamo u tome.

Zakucao mi je na vrata taj cupavi i dlakavi. Dosao je da me podseti sve ono sto sam zakopavala i zatrpavala, duboko u bespuca podsvesti. Bio je nemilosrdan. Kidao me na komade. Rasparcavao me, dok nije ostala prazna ljustura, telo jedno, koje se krece po inerciji, usahlo. Oci bez sjaja, reci bez odjeka. A dusa moja, sedela je negde, gore visoko, gledala u to telo, koje je izabrala, i smeskala se, jer je znala. Znala je da ce se iz toga izroditi nesto, sto ce nam koristiti.
Covek nesto promeni u zivotu, kad mu dosadi da bude nesrecan.
Tako i bi. Na kulminaciji moje "nesrecnosti", u moj zivot su usetali pravi ljudi. Bio je trenutak, bila sam spremna, i ucitelj se jednostavno pojavio.
Prva stvar koju mi je rekao bila je: Zasto to radis sebi? Nisam razumela. Mislila sam da su drugi "zli", drugi me maltretiraju, drugi su losi prema meni. Pravdala sam se. Usledilo je novo pitanje: Zasto to radis sebi? Pa red pravdanja, pa jos jednom : Zasto to radis sebi? Sve dok vise nisam imala ni jedan izgovor, ni jednu rec u "svoju odbranu".
Tada pocinje. Nizu se lekcije. Nizu se saveti.

Nastavice se...

Osecala sam uvek, da postoji nesto vise. Slutila da ne moze biti bas tako tesno i skuceno i ovom zivotu, koji se za moje roditelje pretvorio u prezivljavanje. Ne moze bas biti sve tako tuzno, i ruzno. Dusa mi je bila velika, kao kosmos, duboka kao najdublji okean, i otvorena za sve lepo. Dusa mi je sanjala o zvezdama, koje sam u toplim letnjim nocima satima gledala. Mora da postoji jos nesto, neki smisao, neka fora u svemu.  Ne zelim, ne mogu da prihvatim da se rodimo, zivimo i zivotarimo da bismo placali racune, i vodili borbe sa vetrenjacama, i onda umremo, kao da nikad nismo ni postojali. Imala sam tada 14 godina. Divnih, mladih, leprsavih 14, a razmisljala sam o smislu zivota. Ponele su me struje, roditelji, odluke. Odneli me daleko od mojih zvezda, i jedini izbor koji sam imala tada je bio da "prezivim". Da ugusim, potisnem, zatrpam sve ono sto sam osecala, i naslucivala. Odlucila sam da se prilagodim "stvarnom zivotu", i batalim sanjarenja o nekom lepsem svetu, zivotu, mestu. Tako je , kako je. Secam se recenice, cesto izgovarane od strane mojih bliznjih: ZIvot je takav, cupav i dlakav. I ja sam zamisljala, cupavo namrgodjeno bice, kako tumara okolo i svima nam zagorcava bitisanje. Godine su prolazile, a mene je sve vise opsedao taj dlakavi stvor. Ulazila sam u svet odraslih verujuci u njega. Onda mi je "on" pokucao na vrata, i pokazao mi koliko zaista cupav i dlakav moze da bude. To je bio pocetak mog budjenja. Pocetak mog vracanja sebi, zvezdama u toplim letnjim nocima, i pocetak otkrivanja koliko zaista dusa moze da bude velika, i koliko je zaista kosmos veliki.

Pre par dana, bili smo u poseti mom rodnom mestu.Sedela sam na jednoj klupici, posmatrala okolinu, i na trenutak, kao vizija, ugledah onu nesigurnu emotivnu devojcicu, koja besciljno luta ulicama, dok joj se suze slivaju niz lice, pokusavajuci da ureze u secanje svaki detalj tog voljenog mesta, iz kog ce uskoro utici. Pozelela sam da joj pridjem, da je zagrlim, utesim. Da joj kazem: sve ce proci. Jedna suza kanu iz mog oka, i tad sam postala svesna koliko u meni jos uvek zivi, i luta ta ista devojcica. Onda su pocele da se redjaju slike svega onoga sto je ona, tako pazljivo posmatrala, zeleci da zapamti. Ono veliko drvo, na izlazu iz tetkine ulice. Nema ga, posekli ga, napravili trg. Pa zalazak sunca, tamo iz brega, bastica prepuna cveca ispred kuce jedne bake...
Sve je jos tu. Bravo devojcice, misija ispunjena, secam se, sve je bas onako kao si zapamtila. Jos uvek zivo i sveze, ispod slojeva i slojeva tuge raznorazne i emocija, koje nisi mogla ni da zamislis sa svojih 13 godina. Zamisli da ti  je tad neko prisao i rekao: to je nista, to je samo pocetak jednog puta. Priprema za godine koje slede, koje nece biti ni malo lake. Ali jaka si ti, izdrzaces.
Da je samo neko tada, toj meni, od 13 godina rekao: za dvadeset i kusur, sedeces ovde, setati ovim mestom, odrasla, srecna, zadovoljna,voljena, ispunjena... Razmisljam, da li bi bilo lakse? Da li bi se nesto promenilo? Mozda.
U danima, nakon posete rodnom mestu, trazila sam, po bespucima podsvesti, tu devojcicu. Pronasla sam je sklupcanu, u mraku tadasnje sobe. Zagrlila je, jako, i dugo je nisam pustala. Plakale smo. Bitno je da zna da nije sama, i da zna da smo zajedno uspele, da dodjemo do zvezda, iako je put bio trnovit. Sada, vise nego ikad, osecam koliko je ima u meni. Sada, zelim da imam sve osobine koje je ona imala, a koje su usput zgazene i zamenjene drugim. sada zelim da placem, tako lako, samo da suze kliznu, ali nece. Sada zelim da mastam, siroko i daleko.Sada zelim da volim, vazduh, cvece i drvece, ptice i sve sto postoji.
Sada je svaki dan obilazim, pazim i negujem, a ona mene podseca ko sam, i sta sam zaboravila usput.

Dobrodosli na moj Youtube kanal. Ako imate pitanja, budite slobodni da me kontaktirate.
Uzivajte :)

https://www.youtube.com/channel/UCwk-GFB1Zf7yGjvboTtwFLg

Sve na svetu funkcionise na temelju balansa. Sve oko nas je balans. Dan I noc, svetlo I tama, crno i belo. Deluje kao suprotnost ali nije. Svi su podjednaki cinioci jedne celine. Davno mi je jedan covek rekao: za tvoju dusu bi bilo najbolje, I najprosvetljujuce kada bi bila beskucnik I jela iz kontenera,kada nista materijalno ne bi posedovala. Taj covek mi je tom recenicom otvorio oci. Postao mi ucitelj. Nisam nikad mogla sa tim da se slozim. Razmisljala sam: ako je to put do prosvetljenja, ne zelim nikad da dozivim ni prosvetljenje ni beskucnistvo.  Razmisljala sam o tome, pitajuci se da li postoji jos neki put. I dobila sam odgovor. Mislim da je u pitanju bio crtani film o Budi, koga su nakon sto se prosvetlio pitali u cemu je fazon, a on odgovorio:  u balansu. Kao zica na gitari, ako je labava nece proizvoditi zvuk, a ako je prezategnuta pucice,mora se naci zlatna stedina, savrseni balans kako bi zvucalo dobro. Autenticnost price nisam nikad proveravala, ali svidelo mi se, shvatila sam. Mi smo duhovna bica u materijalnom svetu. Dusa tezi prosvetljeju, telo I svesni um teze  materijalnom. Sasvim je ok zeleti I teziti tome da imamo kucu, auto, dobru garderobu, stvari I stvarcice koje nam cine zivot lepsim I laksim. Zato smo I dosli u ovu fizicku realnost, zato I imamo ego. Ali ne smemo zaboraviti da budemo zahvalni, da budemo dobri, da budemo saosecajni, da pruzimo ruku onom kome je potrebna... Ne smemo zaboraviti ko smo zaista I odakle smo potekli. 

Iskocio mi tekst na drustvenim mrezama: umesto milion izgovora, napravi milion dolara. Ljudi obilje I bogatstvo poistovecuju sa kolicinom para. A ne shvataju da smo zapravo svi mi milioneri. Pomislite koliko ste koraka napravili u svom zivotu, milione I milione. Koliko kilometara. Koliko reci smo izgovorili. Koliko reci smo culi. Koliko ljudi smo sreli u toku zivota, mnoge smo dodirnuli a da toga nismo ni svesni. Koliko puta smo se nasmejali.  Koliko suza smo proizveli. Svega I po vise miliona. A osecamo se "siromasno" jer nemamo taj milion dolara. Razmislite sta ste sve uradili u svom zivotu, koliko puta ste oprali ruke, okupali se, koliko litara vode potrosili? Milione. A nesrecni ste jer nemate milion dolara. Jedna od mojih ucitelja Nada Bucevic cesto pita: da niste tek nezahvalni?  Kada osvestite da ste milione sekundi potrosili u zivotu, milione udaha, milione zalogaja hrane progutali, shvaticete da ste odavno milioneri I tek kad pocnete da se osecate tako, mocice I milion dolara da vam dodje.

Posmatram ljude, svi bi neko instant resenje. Procitaju jedan citat, cuju neku informaciju I ocekuju da im to promeni zivot. Slusam pitanja koja se postavljaju, I to sada kad zivimo u eri budjenja, I kada su sve informacije dostupne. Lakse je pitati nekog I ocekivati da ce taj neko I da vam resi sve probleme. Ali, ne ide to tako. Kad sam zakoracila na put duhovnosti, kad sam pocela da se budim I prisecam ko sam, bila sam u jednoj prilicno gadnoj zivotnoj situaciji. Tad sam srela svog ucitelja koji mi je dao nekoliko sturih "informacija", rekao mi nekoliko recenica, a na meni je bilo da ih sprovedem, da ih testiram. Pitaju me zasto mi je toliko trebalo da resim tu svoju situaciju. Pa zato sto nisam nikog pitala, nego sam sama pronalazila odgovore, testirala sam I igrala se. Svedocila kako se, sa promenom moje vibracije, menja I svet oko mene. Svemu tome je bilo potrebno vreme. Citala sam na desetine knjiga, ne bi li dosla do jednog zakljucka, koji sam mogla da primenim. Zato sam danas tu gde jesam. Zato znam kako zivot funkcionise. Imam svoje znanje, steceno, ne pozajmljeno od drugih. Zato ne ocekujem nista instant. Zato zelim da pomognem onima koji zele I kojima je potrebno, ali ne da im resim problem, vec da ih usmerim kako da ga rese sami. 

Zakon privlacenja. Univerzalni zakon, kao I zakon gravitacije, deluje konstantno, samo ga ne vidimo, tj nismo uceni da ga vidimo. Zekon gravitacije ne vidimo ali osetimo njegovo dejstvo. Isto je I sa zakanom privlacenja. Njega objasnjava kvantna fizika, a ja sam ga dozivela kao treci Njutnov zakon: sila akcije I reakcije. Ili: kako zracis tako I pravlacis. Mnogi smatraju da se zakon privlacenja koristi za kreiranje realnosti, ali ne. Za kreiranje se koriste druge metode. Zakon privlacenja sluzi da nam pokaze gde smo. Pomocu njega nam univerzum daje ono sto jesmo. Pogledajte oko sebe. 5 ljudi sa kojima provodite najvise vremena, tu se racunaju I vasa deca, su vase ogledalo. Sad razmislite da li vam se svidja to sto vidite? Ako je odgovor da, onda sjajno, nista ne menjajte. Ako je odgovor ne, onda pocnite da menjate sebe!

 

Ljubav. Univerzalna energija. Energija koja pokrece svet. Ovde smo jer nas Tvorac bezuslovno voli. A mi, ljudi, ljubavlju nazivamo svasta. Za pocetak, ljubav prema sebi kao najvaznija kategorija. Volimo li mi sebe? Zapitajte se. Da li zaista volite sebe? Koliko stvari u zivotu ste u radili zbog sebe ili zato sto volite sebe I sebi ste hteli da ugodite, ili ste radili nesto zbog drugih?
Kada volite sebe, postujete se, drugima pokazujete kako da se ophode prema vama. Kad vas neko ne postuje, kinji maltretira, omalovazava, maltretira, zapitajte se. Prvi put mozete biti zrtva toga, ali vec sledeci put ste dobrovoljac. Sami gradite svoje odnose, I od vas zavisi kako ce vas drugi posmatrati. Ako zelite da nadjete idealnog partnera koji vas voli, prvo promislite da li ste vi taj idealan partner koji voli. Ako zelite pravog prijatelja, da li ste vi pravi prijatelj? Zelite da imate savrsene roditelje, a da li ste savrseno dete? Situacija nastaje kad se pobrkaju loncici pa se ljubavlju nazove svasta, prvo ego, koji smatra da je bolji I da sve mora po njegovom. Ljubav se ne takmici, ne zeli da bude najbolja, ljubav voli, ne prosudjuje, ljubav prihvata, I zeli samo da usreci, jer davanjem se umnozava.

 https://www.facebook.com/motivacijabySuncica/?hc_ref=PAGES_TIMELINE&fref=nf