Spokoj
Ne izlazi mi iz misli. Dobro je, vec sam pomislila da nesto samnom nije kako treba, kad mi je u srcu vec neko vreme ravna linija. Mesta ima samo za mog sina. Danas sam shvatila da ima mesta i za njega. Uvek je bilo. Od moje seste godine, znaci skoro pa pune 23 godine. On je uvek bio prisutan, uvek samnom, a nikad uz mene. Najblizi mi je bio kad mi je u prolazu pruzio ruku...
Mastam o njemu, sta bi bilo da je bilo, i kad bi bilo... Juce dok sam gledala fotke na kojima je on, bila mi je tu drugarica. Bila sam iznenadjena njegovim izgledom, drugaciji, stariji, ozbiljniji, deblji... Nisam bas bila sigurna da li mi se svidja... Moja Anci je, u celoj toj prici, stekla utisak da mi se on bas i ne dopada...
Danas dok smo razgovarale, pitala me je: pa sta sad hoces, jel si rekla da ti se ne svidja? Heh... ne svidja. Ma uvek mi se svidjao, kakav god da je. I da,OPET, mislim o njemu. Nekako se uvek, kao bumerang, vracao u moj zivot da mi pomrsi konce. Ali ovaj put sam tako mirna i tako spokojna. O svemu sam govorila, o sinu sa mnogo neznosti, o njemu sa mnogo sete, i o nesrecnom ocu mog sina sa mnogo strpljenja...
I konstatovale smo zajedno. Od kako imam malenog Andjela drugacija sam, smirenija, stalozenija, spokojnija... I ne znam kada cu bilo kome dopustiti da useta u moj zivot. I ako bude zeleo, morace debelo da se pomuci da mi dokaze da je vredan toga...