suncica

Nedostaje

Tornado — Autor suncica @ 23:19

Covek se brzo navikne na lepo, na dobro... Paznja postane nesto podrazumevano... Ono dobro jutro, ujutru, ili laku noc pre spavanja... Nezne reci... Ona fina emocija, izatkana od tihih otkucaja srca....

I onda odjednom, silom prilika, nema vise... Nestane... Ode od mene... Ostavi moje tik, samo, i ode... Daleko...

Emocija i dalje postoji, ali cini mi se, zjapi... Kao pokidani kanap, landara na vetru...

I nedostaje.... Mnogo... Jako...  

 

 

 


Istinita bajka

Tornado — Autor suncica @ 23:51

Bio jednom jedan Vuk, i bio je daleko. Nazivali su ga raznim imenima: Tornado, Beli... Nekontrolisani...

I bilo jednom jedno devojče... Naizgled krhko, i nežno, a ustvari jako kao stena...

Lutali su tako, svako u svom svetu, svako na svom putu... I odjednom, vetar neki doneo je njene mirise  njemu pod nos...

Ona je osećala da je on tamo negde, i da je čeka, jos dok se nisu sreli, osećali su se... Kao što se oseća ona druga polovina srca... I poslala mu je poljubac...

Vrebao je, čekao je , išao prema njoj... A ona je čekala samo maleni mig, znak da je poljubac stigao gde treba...

Na prvi nagoveštaj, bila je spremna, stajala je mirno i dozvolila je da se povetarac pretvori u Tornado, u njega...

Kako se vetar pojačavao, bivala je sve spremnija za ono što sledi, za pravu oluju. Oklevao je, mislio da će je povrditi ako dune jače, ako da sve... 

Zapanjila ga je njena snaga, njena spremnost da se bori, kao prava vučica... Malo po malo, dan po dan, on je duvao sve jače, a ona sve više otvarala svoja nejaka pleća i svoju nežnu dušu...

Davala mu se, puštala ga da udje u svaku poru, u svaku ćeliju, i uživala u svakom udaru snažnog Tornada... 

Što je on duvao jače, to je ona bila snažnija i spremnija. Gledala ga je pravo u oci...

Svojom belinom, osvetlila mu je put, donela svetlost u njegovu mračnu šumu, i dala mu smernice kako da dodje do nje.

Obojila je njegovo srce duginim bojama, približila mu se sasvim, dozvolila da joj se uvuče pod kožu...

Sad čeka, čeka da oseti njegov dah na svom vratu, snažne zube na svojoj mekoj, beloj koži... Čeka njegove plave oči, kao nebo, da ih upije u sebe...

I bela koža čeka njega, Tornada, koji će doći preko Dunava, i uzeti je.

Ona stoji i čeka, on dolazi, neminovno.


Mirisi ljubavi

Tornado — Autor suncica @ 22:00

Miris kiše... 

Miris jeseni... 

Miris vatre u kaminu...

Miris jabuka sa cimetom... 

Miris dunja na ormanu... 

Miris lavande na dzemperu izvađenom iz ormana... 

Miris slavske sveće... ponekad i duvanskog dima...

Miris bebe... Mog Anđela...

Miris vetra u kosi... Miris Mog Tornada... 

Miris snega... Pahuljice na nosu...I mokrih rukavica od grudvanja...

Miris Jelke u uglu sobe, okićene, šljašteće... 

Miris sarme i pečenja u novogodišnjoj noći... 

Miris Njegovog ramena dok plešemo....

Miris prve jutarnje kafe... I doručka...

Miris sveže kuvanog mleka...

Miris Njegovog dlana dok me miluje...

I miris malene glavice, dok mi se umiljava...

Miris ljubavi.... 

 

 

 

 


Tornado

Tornado — Autor suncica @ 21:51
Približio se polako, sasvim neprimetno, suptilno, spontano... A onda dunuo svom snagom i silinom... Oduvao sve moje reči, sve moje misli, ogolio me... Razbarušio mi kosu, kao posle burne noći... 
I duva, ne prestaje, prisutan je svugde, a kad na trenutak utihne, osećam mu dah na vratu, spušta se niz kičmu, kao vešt ljubavnik, osvaja, iznova i iznova... Prevrće me na naličje i ogoljena stojim... Sa čežnjom, sa neutoljivom glađu i strašću za njim... Sad "one" dve reči, zabranjene,
nikad ne izgovorene, na usnama stoje....


Oci

Tornado — Autor suncica @ 21:30

Progone me...
Progone me preko dana i kroz noc.
Kao zla kob ili Boziji blagoslov.
Plave, siroke kao nebo i doboke kao more.  
Osecam pogled na sebi, u svakom trenutku, pri svakom koraku...
Kidaju mi utrobu, bude mi zelju za lutanjem, za osecanjima, zelju za strascu...
Ogledam se u njima, vidim lica nasih nerodjenih kceri,
i strah me je....
Strah od zivota, od tog cudnog ludila u koje smo zapali.
Strah da se predam, a moja dusa se vec predala....
Praiskonski zov u meni, vuce me ka njima...
I ja nemam snage da se opirem , da se borim, prepustam se....

A oci me i dalje posmatraju. Sjaj u njima da l' je ljubav ili kristali leda, nije ni vazno, postaje vazna samo zelja da uronim u njih... Da postanemo jedno...


Powered by blog.rs