suncica

Labud

Saga o dvoje — Autor suncica @ 21:16

Sledeći dan, prošao joj je u magnovenju. Želela je da zaspi i probudi se predveče. Nije išlo baš tako. Pokušala je i da čita, ali ni jedna reč joj nije dopirala do glave. Kao da je po celoj knjizi samo njegovo ime ispisano, i samo njegov lik vidi. Tresla se, nije imala apetit, roj leptira joj se izlegao u stomaku, da su već na uši počeli da izlaze. Približavalo se to famozno predvečerje. Obukla je svoju omiljenu haljinu, sa sitnim tufnicama, i krenula je nesigurnim korakom. "Šta ako ne dodje? Šta ako dodje ali odmah ode. Šta se uopšte iza svega krije, i zašto je pristao da šeta sa njom?" Hiljade pitanja bez odgovora se kovitlalo u malenoj glavici, a leptirići su se pretvorili u mrave koji su joj mileli po koži. Približavala se mestu susreta, tiho drhteci, spuštene glave. On je stajao ispod ogromnog drveta, oznojanih dlanova. Bukvalno je udarila u njega, i tek onda je podigla glavu, i pogledi su im se sreli. Varnice su sevnule, a ona je stidljivo spustila pogled.

"Zdravo devojčice, gde me večeras vodiš u šetnju?"

Nespretno su hodali jedno pored drugog, pazeci da se slučajno ne dodirnu. Započeli su razgovor, koji je sve više smanjivao tenziju medju njima. On je njoj pričao o gradu gde studira, o fakultetu, profesorima, ljudima. Ona njemu o svojoj školi, o knjigama. O ljubavi prema životinjama, i da bi jednog dana želela da postane veterinar. Šetali su više od sat vremena, i nije ni primetila kad su lagano skrenuli u njenu ulicu. To je značilo da ce je otpratiti kući, i da će se ovo veče završiti, pa se nekako rastužila, i zaćutala. I on, shvativši to, predloži joj da se i sledeceg dana prošetaju, samo malo ranije, jer uveče mora da ide, ima ispite, pa mora da uči... Iskrica joj je zasjala u oku, zbog sreće što će se opet sutra videti, i zbog tuge što on posle toga ide. Nije bila sigurna u to sto oseća, jer ma koliko on bio njen Bog, njena prva ljubav, njena prva čežnja i prva suza, nije joj bilo jasno zašto je želeo da je vidi,zašto je bio fin prema njoj. Ona je i dalje klinka, a on tamo na faksu ima lepe, moderne gradske devojke... Sa tim mislima je zaspala, i imala košmare, kako joj se najlepše devojke sveta, i on iza njih, smeju i cere u facu, jer ispada glupa, što uopšte išta oseća prema njemu....
Njemu je noć bila besana. I dalje fasciniran njom, njenom lepotom, pameću, razboritošću, tananom i divnom dušom, nije želeo da je povredi, nije želeo da joj daje lažnu nadu, jer znao je, još odavno, dok je devojčurak bila, da joj se dopada, i video je kako ga gleda... Ali nešto ga je vuklo, nešto mnogo jače, kao iskonska glad. Nešto ga je vodilo po toj stazi, po kojoj nije bio siguran da li želi da ide. Budan je dočekao svitanje, kakav predivan prizor. Utonuo je u san, zamišljajući njihov današnji susret.


Labud

Saga o dvoje — Autor suncica @ 20:26
Miris lipe je obavio celu ulicu. Obožavala je te večernje šetnje, kad je sama sa svojim mislima, sa svojom dušom, koja je tek naslućivala širinu kosmosa, i svega onog, nama nevidljivog. Udubljena u taj novi osećaj, u radost bez razloga, u mladost, magicnu i lepršavu, nije ni primetila da joj neko dolazi u susret. Već su se skoro mimoisli, kad je čula poznati glas, i jeza joj se spustila od temena do pete.
"Ema, jesi li to ti?" 
Podigla je pogled i ugledala poznati osmeh. Bio je još lepši nego što se seća. Samo se blago osmehnula a on joj je sklonio pramen kose sa čela. 
"Čovece, pa ti si prava devojka." Nije znala sta da kaže, nije bila spremna na ovaj susret, na ovo pitanje, na konstataciju. Nespretno je odgovorila
"Pa nisam momak sigurno", na šta je on prasnuo u smeh. Onaj njoj dobro poznati smeh, koji je večerima slušala ispod prozora. 
"Šta radiš sama na ulici?"
"Šetam, mirišem lipu, maštam... Otkud ti ovde? Rekli su mi da si se odselio..."
"Jesam, studiram, što ne znaci da sam zaboravio rodno mesto, i da ne mogu ponekad da dodjem"
Sada se ona nasmejala, tako slatko, da je on poželeo da je zagrli. Ipak nije. Samo je gledao, i pokušavao u njoj da vidi onu žgoljavu devojčicu, koja juri mačke po ulici. Ali nema je, porasla je i odrasta u jednu prelepu devojku. Sopstvene misli su ga žacnule na tren, jer shvatio je da bi čak i mogla da mu se dopadne, ali ona je klinka, do juče detence.... 
Sekund neprijatne tišine prekinula je kad ga je umilnim glasom pitala: 
"Ako se već brineš što sam sama napolju uveče, zašto ne bi šetao samnom?" Progutala je voliku knedlu kad je izgovorila ove reči. Ni sama ne znajući odakle joj hrabrosti.
Zatitrala mu je gornja usna, pa je sa radošću prihvatio njen predlog. 
"Sad cu te otpratiti do kuće, a sutra se nadjemo ovde, predveče pa šetamo..."
Želela je da vrišti, da skace, da ga zagrli. Ipak je ćutke pošla sa njim, ne mogavši da dočeka sutrašnju šetnju...

Labud

Saga o dvoje — Autor suncica @ 20:40
Gledala ga je svojim velikim smedjim očima.
Svaki dan je dolazio u njen komšiluk, sedeo sa drugarima. Dugo su pričali. U toplim
letnjim noćima, ležala je mirno u svojoj sobi, i slušala njegov glas.
Kako je samo maštala da je on primeti. Kako je samo želela da joj se makar obrati tim lepim glasom,
da joj se osmehne. Tog leta, prestajala je da bude dete, počinjala je da bude devojka. Žgoljava, sa oskudnim oblinama, 
u sred transformacije iz ružnog pačeta u labuda. A on, mladić već, stasao. I lep. Lep kao Bog. I bio je njen Bog,
centar njenog univerzuma.  
Jednog od onih dana, vijala je svog sivog mačora, koji se nije želeo maziti. Istrčao je na ulicu, ona za njim, i bam,
pravo na Njega. Od šoka nije uspela da progovori ni reč. Grlo joj se steglo, noge klecnule. Gledala ga je svojim velikim očima. 
Zurila je u njega, sve dok joj se nije osmehnuo, široko i toplo. 
Gde si ti mala? Vidi kako si porasla?! Do juče si se igrala u pesku... Malo uvređena, malo postiđena, samo je dunula kroz stisnute 
zube, i pobegla glavom bez obzira. Na oči mu nije smela, a noćima je sanjala taj njegov osmeh, samo njoj upućen. Prosli su meseci.
Jesen je otkrila sasvim nove osećaje.Neke dubine, koje nije ni slutila da postoje u njoj samoj. Knjiga joj je bila drug. A njega 
nije videla od tog susreta. Već je i počela da ne misli na njega svaki dan. Nove misli, nove želje, okupirale su je iz dana u dan. 
Zima je prolazila iznenađujuće brzo. Proleće je došlo u svoj svojoj punini, donelo punu korpu sasvim novih emocija, spoznaja, misli.
Ona se razvila u prelepog labuda, mada uvek zamišljena, mnogi su se pitali šta se krije iza tog tajanstvenog pogleda, i zagonetnog
osmeha. Krala je uzdahe tek stasalim momcima, mamila poglede, i poneki zvižduk. Nije se osvrtala. Čula je da je otišao u veliki grad, 
da studira. Sve nade koje je polagala u njihov susret su se rasprsile. Želela je makar još jednom da mu čuje glas. 

Sve ono sto su prećutali

Saga o dvoje — Autor suncica @ 09:42

...
Osmeh je preleteo preko njenog lica, kao lagani dodir usnama. Obrazi su se zarumeneli od navale emocija. Dobro je, ipak je voli. " Zar zaista misliš da je tvoja tama jača od mog sjaja?  I da postoji nešto, bilo šta na ovom svetu, što može biti jače od ljubavi. Čiste. Iskrene. I zar zaista misliš da ću tek tako  da odustanem? Ne bojim se ja tvog mraka, niti pakla, niti karme. Bila sam tamo, i pobedila. Mogu to i opet. Ova stopala su planine bosa prelazila, pa sta je jedan potočić. Ludice. "
Nije znao da li da je zagrli, i poljubi najjace sto moze, ili da pobegne sto dalje od nje. Stajao je skamenjen, i opcinjen, i fasciniran njenom snagom, njenom hrabroscu, njenom ludoscu.  Srce mu je tuklo toliko jako, da ga je osecao u svim delovima tela, pretilo je da ga udavi, i da iskoci napolje kroz grudi, kroz vrat. U usima mu je  odzvanjala svaka njena rec, pomesana sa njegovim strahom.  Ovo je taj trenutak, koji odredjuje sudbinu. I da li sudbina uopste postoji. Da li moze da se preokrene. Da se prevari karma?  Da li postoji i najmanja mogucnost da budu srecni. Da se vole, da se imaju.  
Roj pitanja bez odgovora, u sekundi mu je prolazio kroz glavu, dok je gledao njene oci kako se sjaje. Mogao bi i ovog trenutka da umre, gledajuci u te oci, i ne bi zalio, naprotiv. Bio bi joj jedan zivot blizi.
Duboko u dusi znao je odgovor, i prvi put posle dugo vremena osetio je mir.  Lagano joj je prisao, stavio svoj ogrubeli dlan na njen barsunasti obraz. Poljubio je. Onako kao prvi put, prvi ikada, i onako kao poslednji put. U taj poljubac stalo je sve. Svaka rec koju je izgovorio, i sve ono sto je precutao. Privio je uz sebe, zeleci da je ustisne u svoje telo, da upamti svaki mili sekund.  Jer taj trenutak, i taj poljubac je sve sto u ovom zivotu moze da joj da, i da ima od nje...
Bio je to savrseni poljubac i savrseni trenutak, a onda je uzasnuta hladnocom, koja se uvukla medju njih svatila. To je to. Samo to.  On odlazi....  

Sve ono sto su prećutali

Saga o dvoje — Autor suncica @ 12:48

...
"Ako ti kažem da te volim, odavde do beskraja, malena....., hoćeš li pobeći putem do netraga?
Ako ti kažem da sam te voleo, mnogo pre no što si se rodila, u nekom od prošlih života, hoćeš li mi verovati?  I da li ćeš shvatiti? Ti si mi i san i java, i krst ovaj koji nosim stolećima. Da sam ti blizu, da te gledam, da te disem a da te nemam. A ono što me najvise boli je šta ako odlučiš da ostaneš, ponosna i lepa, pa te moja tama uprlja i obeleži za sva vremena. Zato ćutim. Jer si mi utočište u paklu svih emocija, i beg od stvarnosti. Jer moram da se strpim, još par vekova, da okajem grehe davnih predaka, da karmu preokrenem. Ali imaš me znaj. Imaš me sad. Imaćeš me uvek. Samo malena, ne plači, zbog mene nikad, nikako, to mi produžava kaznu. Svaka suza po jednu godinu." izustio je u jednom dahu.
To be continued... 

Sve ono sto su prećutali

Saga o dvoje — Autor suncica @ 11:39

...
A znao je on. Ubila bi ga čežnja, ako joj da da živi. Ubilo bi ga saznanje da je nema.  Da se uplašila, pobegla. Da su je prestravile reči duše crne kao ugalj. I da je zapravo, ona jedini tračak svetlosti, što ga drži gore, iznad vode.  Želeo je sto duže da je zadrži, jer obećala je da će čekati. Samo da istraje, da ne pobegne pre kraja. Da istraje, a da joj dusa i telo ostanu čisti, kao što su sada. Da je ne uprlja njegov pakao, njegova tama. Toga se on bojao, a ne pustih reči. A strah ga je samo jos više gurao u tišinu, u mrak.
Slutila je da se iza njegovog ćutanja krije nešto više. Mislila je da mu nije zanimljiva, da mu je dosadna, da ga je previše stisnula za tu priču. Ali tako je vešt sa rečima. Tako ume da miluje dušu. 
Svaki put kad je htela da odustane, nešto ih je spojilo. Nešto ih je uvek vraćalo onom drugom. Gledala ga je kroz zlatni okvir naocara. Njene oči su molile. "Priču mi napiši", izustila je sa pola daha, a suzica je skliznula preko rumenog obraza.  I to ga je slomilo. Sve će da podnese, i put do pakla i nazad, ali njenu suzu, zbog njega nastalu, nikako.  Lavina reči je potekla, preteći da pohara sve pred sobom, i ono zrno razuma, zatrpalo je emocijama, skrivanim kroz nekoliko života.
To be continued...

Sve ono sto su prećutali

Saga o dvoje — Autor suncica @ 12:05

....
Zaslužili su, oboje, makar jednu noć.  Jednom samo da daju sve, da budu sve. Zaslužili su da se pred nekim ogole i otkriju. Kao reset, kao energija za dalje. "Da, komplikovano je, znam" rekla je. "Veliki je ulog. Ali, možeš li živeti sa sobom, znajući da nisi dao sve, da nisi uradio sve što možeš i sve sto treba? Vidiš ne tražim ti puno. Samo priču da mi napišeš, znam da umeš." 
Molila je, iz dana u dan. Ma koliko strpljiva bila, žudela je, nagovarala ga da se otvori.

Što je ona više navaljivala, on je ostajao tajnovitiji, povlačio se u sebe." Čega se to plašiš? Reci mi. " molila je." Eto, i otićiću ako želis. Nestaću iz tvog života..."  Te reči su ga pecnule, i pojavila se malena iskrica u njegovom oku, znak sreće što će ga konačno ostaviti na miru, ili zaledjena suza, zbog mogućnosti da je nikad više ne vidi, nije mogla da dokuči.  Još jednom ga je ozbiljno, i preozbiljno pogledala u oči, u dušu : "Molim te. Napiši mi priču. O sebi, o meni, o nama. Napiši šta god hoćeš, samo napiši, tih par redaka. Zar bi te to ubilo?"
To be continued...

Sve ono sto su prećutali

Saga o dvoje — Autor suncica @ 19:40

...
"Znaš mili, duše planiraju susret mnogo pre no što tela naslute."  Osećala je nesigurnost u njegovom glasu, a nije znala zašto. Htela je da pronikne duboko, jos dublje, najdublje, tamo gde je mrak crnji od noći.  Tamo gde prestaje ego, tamo gde nema ničega osim golog instinkta.  Bockala je, provocirala, peckala. I nije odustajala. "Čekaću, koliko god treba. Samo, napiši mi tu priču, o skrivenim strahovima, o patnjama malog dečaka, koji se jos tu negde krije"  Maštala je da baš ona da bude ta, koja ća ga spasiti, jer nemoguće je da ta količina energije ode u nepovrat. Nije prihvatala mogućnost da im se svetovi tek okrznu, i nastave različitim pravcima...
To be continued...

Sve ono što su prećutali

Saga o dvoje — Autor suncica @ 20:20
"Napiši mi priču" molila je. "Hoću da znam sta se krije u najdubljim lagumima tvoje duše. Hoću sve one reči koje ne izgovaraš, sve one čežnje koje skrivaš i od sebe samog. Hoću reči, i one koje nisu lepe, hoću ono sto kriješ."
Udobno se zavalila u fotelju i čekala je. Strpljivo. Sa puno razumevanja. Čekala je njegove najiskrenije i najdublje reči, duboko zadirući u najveće dubine sopstvene duše.  Rekla mu je: "Ako ne mogu da podnesem tvoje najgore, ne zaslužujem ni tvoje najbolje."
Čekala je, čini se već predugo, sa jednakom strašću, kao onaj prvi put, kad su je njegove reči dotakle. Čekala je, a on se snebivao. Nije bio spreman da joj se otkrije. Nije bio spreman na ono posle, kad ogoli dušu, mada ona mu je duboko u dušu vec virnula, kad ga je pogledala preko ruba naocara....
To be continued...

Prihvatanje

Motivacija — Autor suncica @ 08:36

Razmisljam o iskonskoj potrebi da budemo voljeni i prihvaceni. Mislim da otud dolaze i sva osecanja da nismo dovoljno dobri, depresija i anksioznost, bes i ljutnja, i tuga. Stalno pitanje zasto? Zasto me ne vole? Sta sam uradila, ili sta nisam uradila? Ovo negde vodi ka tome da se zapitam da li mi je tudje misljenje vazno. 

Nije. Ili pak jeste.

 

Nije mi vazno misljenje nepoznatih ljudi, i ljudi ciji zivot mi pokazuje gde su, i kakve su im misli. Nije mi bitno da li cu se nekom svideti fizcki, da li ce se nekom svideti moja boja kose, ili garderoba. Ni ne zelim da me svi vole, i da se svima svidjam.

Ali postoje ljudi, koji su sastavni i bitan deo mog zivota, a koji me jednostavno ne "gotive" a ja bih zelela, samo malo paznje i postovanja, jer smatram, da kao covek, to zasluzujem. Kad se desi ignorisanje od strane takvih ljudi, iz moje duse isplivaju duhovi proslosti. Suze one sedmogodisnje devojcice, koju uciteljica bez ikakvog povoda sikanira. Osecaj manje vrednosti, kada devojcica pozvana na moj deveti rodjendan, izgovori da je njoj ponizenje da dodje na isti, jer ja sam niko i nista, a njeni su "sa pedigreom". Podsmevanje zato sto nemam nove patike.Tokom odrastanja, ignorisanje i ne prihvatanje u nove drustvene krugove, bez objasnjenja. I najgora od svih, recenica,  da sam glupa. To mi je uvek bila najveca uvreda, koja me je terala da se zapitam da li sam zaista glupa i bezvredna, i nistavna, i eto ga zacarani krug samozaljevanja, iz kog sam davno izasla.

Desi se tako neka situacija, koja me podseti na sve ovo. Podseti me i na borbu koju sam, sama sa sobom vodila godinama. Podseti me gde sam, i kako sam dosla tu gde jesam. Podseti me da sam bas zahvaljujuci svim tim stvarima, izgradila svoj svet danas. I, da, zacne me na momenat, kad je neko zao prema meni, ali brzo prodje jer znam da je to samo jedan stepenik ka spoznaji ko sam.

 

 

 


Ko sam ja

Motivacija — Autor suncica @ 13:52

Prekretnica. Ili samo tako izgleda. Period preispitivanja, preslaganja, i preturanja najdubljih dubina duse moje. Period u kome moram da se pronadjem, ponovo. Da se prihvatim, i prigrlim sebe. Period u kome stvari treba da dobiju svoje mesto.

Dok sam preturala neke "devojacke" papire, pisma i zapise ( kad sam bila klinka, blog se pisao na papiru, neretko se zvao dnevnik ) pronasla sam jednu pricu, tj deo "dnevnika". Oh, koliko sam samo zahvalna petnaestogodisnjoj sebi sto je pisala sve... Pronasla sam pricu o jednom momku, koji je obelezio ostatak mog zivota. On mi je poklonio kozicu sa priveskom Sunca. On me je naucio da postujem sebe, da zavolim sebe. On je bio neko u koga sam bila zatreskana do usiju. On je od mene napravio Suncicu. Dok sam citala ispisane redove, ponovo sam bila tamo, imala 15 godina, i prozivela sve strahove i slutnje, sumnje i durenja. Mnogo nesigurnosti, i mnogo ne znanja. Ali dusa kao kosmos. Osecala sam toliko jake i izuzetno duboke emocije. Samo nisam umela da ih kanalisem i da se izborim sa njima. Bila sam idealista, i veciti optimista, iskrena, neiskvarena i naivna. Zivela sam u svom svetu, zasticena od svega "ruznog". Ah, kako je blazeno neznanje bilo.  Onda me je zivot uzeo pod svoje, malo me samleo pa me preoblikovao, pa me vratio u svet. 

Mislila sam da me je sve to promenilo, mislila sam da od naivne, zanesene petnaestogodisnjakinje nema nista. Onda sam pronasla svoje dnevnike, svoje price i pisma bez adrese. I najednom, u meni je ozivelo, kao u prolece, mnostvo sarenog cveca, bubica i leptira.
Setila sam se svega sto sam bila, svega sto sam osecala, i onda, shvatila sam. Sve je to jos uvek u meni, sve je tu, ne na istom mestu kao tada, ali tu je, ispod hrpe nepotrebnih sitnica, ispod raznog krsa, na dnu, u kutiji, stidjivo sedi i ceka, da ga pozovem na povrsinu. I iskricave oci, prepune strepnje i nade, oci devojcurka koji samo zeli da bude prihvacen, i voljen... 

Ja sam jos uvek ta devojcica. I ja sam ona mala tuzna koja mora da se odseli, i ja sam ona koju zivot melje, i ona koja koja hrabro skuplja parcice sebe i ide u novi svet. Ja sam svaka ona i svaka ona je u meni. Ja sam danas ono sto jesam zahvaljujuci svima njima.I kad se izgubim u lutanjima kroz bespuca razuma, sednem, procitam par redaka, neku pricu, podsetim se, i vratim se sebi na pravi put.


Oprost

Motivacija — Autor suncica @ 21:00
I najgore stvari koje nam se dese u zivotu, ne moraju nuzno da budu lose. Ono sto nam u datom trenutku tako izgleda, nije uvek bas tako. Zamislite zivot kao jednu veliku slagalicu, sa milion delova. Kad gledate deo po deo, videcete, bele, zute, zelene, sarene, lepo boje, ali videcete i tamne, teget, braon, crne. Kad se sloze i kad se odmaknete, videcete jednu lepu, prelepu sliku. Tako je i u zivotu, neki dani su lepi,neki manje lepi, neki suncani, neki tmurni, ali na kraju svi zajedno sklopljeni daju jednu predivnu sliku, jedan savrsen zivot. 5 godina zivota sam provela, u jednom malicioznoj zajednici, sa osobom koja me je svakodnevno maltretirala i fizicki i psihicki. Posle 5 godina otisla sam. Cesto sam umela da kazem da mi je pocetak zivota sa tom osobom kardinalna greska. Nisam mogla da oprostim. Bila sam u fazonu: ne mogu da oprostim i ne mogu da zaboravim...Bila sam zarobljena u sopstvenom umu.
Sve je pocelo recenicom: "Kad nekog mrzis to je kao da si popio otrov i cekas da druga osoba umre."  Hm. Malo sam razmislila o tome, a onda sam procitala pricu koja mi je otvorila oci. Tada je moj zivot lansiran u neku lepu paralelnu realnost, i pocela sam da ga zivim. Ovo je ta prica.

"Razgovaraju male duše na nebu s Bogom. Kaže jedna:

- BOŽE, ŠTA JE TO SVETLOST?
- DA TI OBJASNIM ŠTO JE SVETLOST MORAŠ UPOZNATI TAMU. A TOGA OVDE NEMA. Odgovori Bog
- A BOŽE, ŠTO JE HRABROST?
- DA TI OBJASNIM HRABROST MORAŠ UPOZNATI STRAH. NI TOGA NEMA TU. MI SMO ČISTA LJUBAV.
- A BOŽE, MOŽEŠ LI MI MOLIM TE OBJASNITI OPROST.
- DA TI OBJASNIM OPROST TREBAO BI TI NEKO UČINITI NEŠTO JAKO NAŽAO. A TOGA NEMA TU. VI STE ČISTE DUŠE U LJUBAVI. NEMOGUĆE JE DA NE SLUŽITE JEDNA DRUGOJ.
- ALI BOŽE MOLIM TE, JA SAM ČULA DA JE TO NAJUZVIŠENIJI OSEĆAJ KOJI POSTOJI. ŽELIM TO DIVNO ISKUSTVO OPROSTA. TO ISPUNJAVA DUŠU POSEBNIM SJAJEM.
- U REDU, ALI ZA TO ISKUSTVO MORAŠ IĆI NA ZEMLJU. I NEKO TI MORA UČINITI NEŠTO JAKO RUŽNO A TO NEĆE NI JEDNA DUŠA HTETI.
- EVO JA ĆU! VIKNE DRUGA MALA DUŠA.JA ĆU POMOĆI.IĆI S TOBOM NA ZEMLJU I JEDNOG TI DANA UČINITI NEŠTO JAKO NAŽAO DA SE TI MOŽEŠ ISPUNITI VEČNIM SJAJEM OPROSTA.
ALI SAMO TE JEDNO MOLIM...
NEMOJ NIKADA ZABORAVITI ZAŠTO SAM TO URADIO..."



Hrabrost kao jedina opcija

Motivacija — Autor suncica @ 20:55
Biti hrabar ne znaci ne bojati se, nego uraditi nesto uprkos strahu!

16.04.2008. Dan je bio smrljav, ali nisam slutila da ce noc biti najgora u mom zivotu. Noc u kom su kosmari oziveli. Noc kad sam uzas osecala u svakoj svojoj pori, u svakoj cestici vazduha.Jedna od onih kad nema ni mesecine, i kad je mrkli mrak. Noc kad sam bila najbliza smrti. I noc koja je prethodila najvaznijem danu u mom zivotu. Svitanje sam docekala spremnija nego ikad. Suncu sam se taj dan posebno obradovala. To je bio dan, kada nista nisam imala da izgubim i sve, bas sve sto se desi, cist je bonus. Kockice koje su se sklopile, dale su mi vetar u ledja i dokaz da sam na dobrom putu. Toga dana, 17.04.2008. bila sam hrabija nego ikad, jer nista drugo nije bila opcija. Tog dana, napustila sam nasilnika. Odlucila sam da vise necu da budem zrtva. Umrla je tada jedna krhka devojka, emotivna i ranjiva, koja samo zeli da je neko voli. Umrla je, nema je, a iz njenog "pepela" izdigla se jedna nova, naizgled slicna, ali posve drugacija, jaka, snazna, hrabra, osoba koja tada mozda nije znala sta hoce, ali je sa sigurnoscu znala sta nece.
Godinu dana ranije, poceo je moj put budjenja. Godinu dana mi je trebalo da, skupim snagu, hrabrost, samopouzdanje. Nije mi to trebalo da bih otisla, vec da bih se suocila sa svim onim sto ide posle.  Nasilnik nije tek tako prihvatio to sto sam otisla, pokusavao da sprovede svoje nasilnistvo i dalje. Tada sam mogla da se suocim sa tim. I uspela sam...
Eto, 10 godina je proslo, ja i dalje slavim dan kada sam ponovo rodjena, dan kad je uistinu zapoceo ostatak mog zivota, cije kormilo cvrsto drzim u svojim rukama.
Danas, znam da je moralo tako, i znam da je vredelo. Danas, znam koliko sam naucila, o sebi, o drugima, o zivotu. Danas, smatram da je, 5 godina koje sam provela sa nasilnikom, ustvari lekcija, i zahvalna sam na njoj. Zahvalna sam mu sto me je naucio da volim,cenim, i postujem sebe, i sto mi je pokazao sta ljubav nije, da bih znala ubuduce  sta jeste.
Moja prica, moj zivot je moja poruka svetu. Moja poruka svima koji dozivljavaju neku vrstu nasilja, da ima izlaza, ima nade, samo ako ima volje i zelje.

Moj zivot u mojim rukama

Motivacija — Autor suncica @ 17:29
Zivot nije ono sto se desava nego kako mi raeagujemo na ono sto se desava. Na ovu zemlju smo dosli da bismo iskusili materijalnu stranu realnosti, i da bismo osvestili da smo sami kreatori iste. Cuveni film Tajna, kao i recenica "Bice ti po veri tvojoj", upravo o tome govore.
Dok sam testirala ovo, primenjujuci u svakodnevnom zivotu, dobijala sam neverovatne potvrde funkcionisanja.
Banka, u kojoj se uvek, bez izuzetka, cekalo bar sat vremena, bila je prazna kad sam usla u nju. Bila sam prva na salteru. A pre kretanja u banku sam rekla sebi, drugima, univerzumu, da nema guzve i da cu brzo zavrsiti. Nisam ni jednog trena posumnjala. Kad sam pocela da pricam tu pricu, "novu pricu", kako ja nigde ne cekam u redu, nema guzve i uvek brzo zavrsim, vrata su se otvarala i dobijala sam sve vise potvrda da je tako.
Danas se vrlo slicna situacija desila. Usla sam u instituciju u koju ljudi dodju ujutru u 7 i ako imaju srece izadju pre podneva. Ja sam stigla u pola 10, da dobijem informaciju, i zavrsila sam sve, bukvalno za 10 minuta. Naravno da sam krenula tamo sa Verom da cu sve zavrsiti odmah, i stici na sledecu obavezu sa liste. Univerzum, zakon privlacenja,i moja vera, doveli su me do toga da apsolutno znam da sam sama kreator svoje realnosti, i da mogu da kreiram svoj zivot u onom pravcu, u kom zelim da idem.
No, nije sve samo u tome. Ima jos saznanja, i stvari koje je bitno shvatiti i prihvatiti, da bismo zaista mogli da budemo kreatori i da uzivamo u tome.

Pocetak pre pocetka

Motivacija — Autor suncica @ 07:36
Zakucao mi je na vrata taj cupavi i dlakavi. Dosao je da me podseti sve ono sto sam zakopavala i zatrpavala, duboko u bespuca podsvesti. Bio je nemilosrdan. Kidao me na komade. Rasparcavao me, dok nije ostala prazna ljustura, telo jedno, koje se krece po inerciji, usahlo. Oci bez sjaja, reci bez odjeka. A dusa moja, sedela je negde, gore visoko, gledala u to telo, koje je izabrala, i smeskala se, jer je znala. Znala je da ce se iz toga izroditi nesto, sto ce nam koristiti.
Covek nesto promeni u zivotu, kad mu dosadi da bude nesrecan.
Tako i bi. Na kulminaciji moje "nesrecnosti", u moj zivot su usetali pravi ljudi. Bio je trenutak, bila sam spremna, i ucitelj se jednostavno pojavio.
Prva stvar koju mi je rekao bila je: Zasto to radis sebi? Nisam razumela. Mislila sam da su drugi "zli", drugi me maltretiraju, drugi su losi prema meni. Pravdala sam se. Usledilo je novo pitanje: Zasto to radis sebi? Pa red pravdanja, pa jos jednom : Zasto to radis sebi? Sve dok vise nisam imala ni jedan izgovor, ni jednu rec u "svoju odbranu".
Tada pocinje. Nizu se lekcije. Nizu se saveti.

Nastavice se...

Powered by blog.rs