suncica

Ema se probudila rano. Besna na petlove što kukuriču, i na sunce što tako jako sija, i na sve one junakinje iz knjiga koje su zaljubljene veselo trčkarale po savršenim livadama dok je njihov voljeni bio tu, tik do njih... Balon entuzijazma je probušila noćna mora od sinoc, i dok je brljala doručak po tanjiru, razmišljala je da uopšte ne ode danas da ga vidi. Ali pomisao da ga ispali, i da ga povredi, i da joj se on nikad više u životu zbog toga ne javi, prestravio ju je.
Neki čudan vetar je zaduvao. Obukla je trenerku, duks, vezala kosu u rep, i krenula je, sigurnija nego prethodnog dana. U glavi je vrtela dijalog, hrabrila sebe, kao reći ću ja njemu, sve ću da mu objasnim, ja nisam igračka, i ne može samnom tako, ali hrabrost je splasnula kad ga je ugledala. I on je bio u trenerci i duksu, i taj parfem, osetila ga je izdaleka. Prišla mu je, nasmejala se, a on joj je pružio ruku, i rekao : "Vodim te na jedno mesto, super što si u duksu, ovaj vetar nešto pojačava"

Dala mu je ruku, a on je poveo do obližnjeg brda, sa kog se pruža predivan pogled na jezero. Hodala je pored njega, smešeći se u sebi, i osećajući svaki milimetar njegovog dlana na svom. Opijena tim dodirom, nije ni primetila kad su stigli. Iz ranca na ledjima, je izvadio malu prostirku, raširio je i pokazao joj da slobodno sedne. Seo je pored nje, i ćutke se zagledao u savrsen prizor.
"Jesi li nekad bila ovde?"
"Ne, nisam" odgovorila je.

"Odavde je najlepši zalazak sunca. Još malo, pa ceš ga videti"
Zagrlila je svoja kolena i čekala. Vetar je malo jače dunuo i ona se stresla. A zapravo je drhtala od njegove blizine, od siline svojih osećanja, od nečeg novog, sto prvi put doživljava, od romantike, od treme.
"Hej, pa tebi je hladno? Dodji ovamo..."
Seo je iza nje, tako sklupčane, i obgrlio je, i rukama i nogama, povukao je da se nasloni na njegove grudi. Mirisao joj je kosu, kao krišom. A ona je bila na sedmom nebu. Od uzbudjenja nije mogla ni da udahne. Ovo je bilo bolje nego u svim ljubavnim romanima. Purpurno nebo, narandžasta vatrena kugla čiji odsjaj se razlio po glatkoj površini vode, i On. I ona u njegovom zagrljaju. Osećala je ritam njegovog srca. Skroz se opustila, jer se tada, u celom svom zivotu, osećala najsigurnije.
U njemu se odvijala teška borba. Mirisala je tako slatko, i tako nežno. I to krhko tanano telo što drhturi tu, u njegovom zagrljaju. Neodoljivu želju da je poljubi prekinula je misao: "Da li se već ljubila? Šta ako joj to bude prvi poljubac, a ja večeras putujem, ostavljam je. To bi joj slomilo srce. Ne, ne, sigurnije je ovako. Doći ću za par meseci opet, samo da očistim godinu. Tada cu ostati duže, pa ćemo videti u kom pravcu će ići sve..."
Sunce je već zašlo za horizont, što ju je vratilo u stvarnost. Ovo je kraj ovog savršenstva, njegovog zagrljaja, mirisa. Vreme je bilo da krenu nazad. Kad su došli do mesta susreta, poželela je da pobegne, da ode sto dalje od njega, samo da ne moraju da se opraštaju. Rekla mu je: " Ne moraš me pratiti do kuće, nije jako kasno" i kao da mu je izbila sav vazduh iz grudi. Pa zar da mu uskrati tih desetak minuta još.

"A ne, nikako, neću te pustiti samu..." Ma koliko teško, ipak joj je bilo drago. Ni sama ne zna odakle, smogla je snage da ga pogleda u oči, i da mu se zahvali za predivan zalazak. Opet je dobio neodoljiv poriv da poljubi te malene usne. "Stigli smo" izgovorila je kratko. I dok je hvatao dah, već je ulazila u svoje dvorište.

"Vidimo se na leto, kad mi prodju ispiti". Odmahnula mu je i uletela u kuću, kako ne bi video Suzu i njene sestre, kako se kotrljaju niz rumene obraze.

Sledeći dan, prošao joj je u magnovenju. Želela je da zaspi i probudi se predveče. Nije išlo baš tako. Pokušala je i da čita, ali ni jedna reč joj nije dopirala do glave. Kao da je po celoj knjizi samo njegovo ime ispisano, i samo njegov lik vidi. Tresla se, nije imala apetit, roj leptira joj se izlegao u stomaku, da su već na uši počeli da izlaze. Približavalo se to famozno predvečerje. Obukla je svoju omiljenu haljinu, sa sitnim tufnicama, i krenula je nesigurnim korakom. "Šta ako ne dodje? Šta ako dodje ali odmah ode. Šta se uopšte iza svega krije, i zašto je pristao da šeta sa njom?" Hiljade pitanja bez odgovora se kovitlalo u malenoj glavici, a leptirići su se pretvorili u mrave koji su joj mileli po koži. Približavala se mestu susreta, tiho drhteci, spuštene glave. On je stajao ispod ogromnog drveta, oznojanih dlanova. Bukvalno je udarila u njega, i tek onda je podigla glavu, i pogledi su im se sreli. Varnice su sevnule, a ona je stidljivo spustila pogled.

"Zdravo devojčice, gde me večeras vodiš u šetnju?"

Nespretno su hodali jedno pored drugog, pazeci da se slučajno ne dodirnu. Započeli su razgovor, koji je sve više smanjivao tenziju medju njima. On je njoj pričao o gradu gde studira, o fakultetu, profesorima, ljudima. Ona njemu o svojoj školi, o knjigama. O ljubavi prema životinjama, i da bi jednog dana želela da postane veterinar. Šetali su više od sat vremena, i nije ni primetila kad su lagano skrenuli u njenu ulicu. To je značilo da ce je otpratiti kući, i da će se ovo veče završiti, pa se nekako rastužila, i zaćutala. I on, shvativši to, predloži joj da se i sledeceg dana prošetaju, samo malo ranije, jer uveče mora da ide, ima ispite, pa mora da uči... Iskrica joj je zasjala u oku, zbog sreće što će se opet sutra videti, i zbog tuge što on posle toga ide. Nije bila sigurna u to sto oseća, jer ma koliko on bio njen Bog, njena prva ljubav, njena prva čežnja i prva suza, nije joj bilo jasno zašto je želeo da je vidi,zašto je bio fin prema njoj. Ona je i dalje klinka, a on tamo na faksu ima lepe, moderne gradske devojke... Sa tim mislima je zaspala, i imala košmare, kako joj se najlepše devojke sveta, i on iza njih, smeju i cere u facu, jer ispada glupa, što uopšte išta oseća prema njemu....
Njemu je noć bila besana. I dalje fasciniran njom, njenom lepotom, pameću, razboritošću, tananom i divnom dušom, nije želeo da je povredi, nije želeo da joj daje lažnu nadu, jer znao je, još odavno, dok je devojčurak bila, da joj se dopada, i video je kako ga gleda... Ali nešto ga je vuklo, nešto mnogo jače, kao iskonska glad. Nešto ga je vodilo po toj stazi, po kojoj nije bio siguran da li želi da ide. Budan je dočekao svitanje, kakav predivan prizor. Utonuo je u san, zamišljajući njihov današnji susret.

Razmisljam o iskonskoj potrebi da budemo voljeni i prihvaceni. Mislim da otud dolaze i sva osecanja da nismo dovoljno dobri, depresija i anksioznost, bes i ljutnja, i tuga. Stalno pitanje zasto? Zasto me ne vole? Sta sam uradila, ili sta nisam uradila? Ovo negde vodi ka tome da se zapitam da li mi je tudje misljenje vazno. 

Nije. Ili pak jeste.

 

Nije mi vazno misljenje nepoznatih ljudi, i ljudi ciji zivot mi pokazuje gde su, i kakve su im misli. Nije mi bitno da li cu se nekom svideti fizcki, da li ce se nekom svideti moja boja kose, ili garderoba. Ni ne zelim da me svi vole, i da se svima svidjam.

Ali postoje ljudi, koji su sastavni i bitan deo mog zivota, a koji me jednostavno ne "gotive" a ja bih zelela, samo malo paznje i postovanja, jer smatram, da kao covek, to zasluzujem. Kad se desi ignorisanje od strane takvih ljudi, iz moje duse isplivaju duhovi proslosti. Suze one sedmogodisnje devojcice, koju uciteljica bez ikakvog povoda sikanira. Osecaj manje vrednosti, kada devojcica pozvana na moj deveti rodjendan, izgovori da je njoj ponizenje da dodje na isti, jer ja sam niko i nista, a njeni su "sa pedigreom". Podsmevanje zato sto nemam nove patike.Tokom odrastanja, ignorisanje i ne prihvatanje u nove drustvene krugove, bez objasnjenja. I najgora od svih, recenica,  da sam glupa. To mi je uvek bila najveca uvreda, koja me je terala da se zapitam da li sam zaista glupa i bezvredna, i nistavna, i eto ga zacarani krug samozaljevanja, iz kog sam davno izasla.

Desi se tako neka situacija, koja me podseti na sve ovo. Podseti me i na borbu koju sam, sama sa sobom vodila godinama. Podseti me gde sam, i kako sam dosla tu gde jesam. Podseti me da sam bas zahvaljujuci svim tim stvarima, izgradila svoj svet danas. I, da, zacne me na momenat, kad je neko zao prema meni, ali brzo prodje jer znam da je to samo jedan stepenik ka spoznaji ko sam.

 

 

 

Prekretnica. Ili samo tako izgleda. Period preispitivanja, preslaganja, i preturanja najdubljih dubina duse moje. Period u kome moram da se pronadjem, ponovo. Da se prihvatim, i prigrlim sebe. Period u kome stvari treba da dobiju svoje mesto.

Dok sam preturala neke "devojacke" papire, pisma i zapise ( kad sam bila klinka, blog se pisao na papiru, neretko se zvao dnevnik ) pronasla sam jednu pricu, tj deo "dnevnika". Oh, koliko sam samo zahvalna petnaestogodisnjoj sebi sto je pisala sve... Pronasla sam pricu o jednom momku, koji je obelezio ostatak mog zivota. On mi je poklonio kozicu sa priveskom Sunca. On me je naucio da postujem sebe, da zavolim sebe. On je bio neko u koga sam bila zatreskana do usiju. On je od mene napravio Suncicu. Dok sam citala ispisane redove, ponovo sam bila tamo, imala 15 godina, i prozivela sve strahove i slutnje, sumnje i durenja. Mnogo nesigurnosti, i mnogo ne znanja. Ali dusa kao kosmos. Osecala sam toliko jake i izuzetno duboke emocije. Samo nisam umela da ih kanalisem i da se izborim sa njima. Bila sam idealista, i veciti optimista, iskrena, neiskvarena i naivna. Zivela sam u svom svetu, zasticena od svega "ruznog". Ah, kako je blazeno neznanje bilo.  Onda me je zivot uzeo pod svoje, malo me samleo pa me preoblikovao, pa me vratio u svet. 

Mislila sam da me je sve to promenilo, mislila sam da od naivne, zanesene petnaestogodisnjakinje nema nista. Onda sam pronasla svoje dnevnike, svoje price i pisma bez adrese. I najednom, u meni je ozivelo, kao u prolece, mnostvo sarenog cveca, bubica i leptira.
Setila sam se svega sto sam bila, svega sto sam osecala, i onda, shvatila sam. Sve je to jos uvek u meni, sve je tu, ne na istom mestu kao tada, ali tu je, ispod hrpe nepotrebnih sitnica, ispod raznog krsa, na dnu, u kutiji, stidjivo sedi i ceka, da ga pozovem na povrsinu. I iskricave oci, prepune strepnje i nade, oci devojcurka koji samo zeli da bude prihvacen, i voljen... 

Ja sam jos uvek ta devojcica. I ja sam ona mala tuzna koja mora da se odseli, i ja sam ona koju zivot melje, i ona koja koja hrabro skuplja parcice sebe i ide u novi svet. Ja sam svaka ona i svaka ona je u meni. Ja sam danas ono sto jesam zahvaljujuci svima njima.I kad se izgubim u lutanjima kroz bespuca razuma, sednem, procitam par redaka, neku pricu, podsetim se, i vratim se sebi na pravi put.

I najgore stvari koje nam se dese u zivotu, ne moraju nuzno da budu lose. Ono sto nam u datom trenutku tako izgleda, nije uvek bas tako. Zamislite zivot kao jednu veliku slagalicu, sa milion delova. Kad gledate deo po deo, videcete, bele, zute, zelene, sarene, lepo boje, ali videcete i tamne, teget, braon, crne. Kad se sloze i kad se odmaknete, videcete jednu lepu, prelepu sliku. Tako je i u zivotu, neki dani su lepi,neki manje lepi, neki suncani, neki tmurni, ali na kraju svi zajedno sklopljeni daju jednu predivnu sliku, jedan savrsen zivot. 5 godina zivota sam provela, u jednom malicioznoj zajednici, sa osobom koja me je svakodnevno maltretirala i fizicki i psihicki. Posle 5 godina otisla sam. Cesto sam umela da kazem da mi je pocetak zivota sa tom osobom kardinalna greska. Nisam mogla da oprostim. Bila sam u fazonu: ne mogu da oprostim i ne mogu da zaboravim...Bila sam zarobljena u sopstvenom umu.
Sve je pocelo recenicom: "Kad nekog mrzis to je kao da si popio otrov i cekas da druga osoba umre."  Hm. Malo sam razmislila o tome, a onda sam procitala pricu koja mi je otvorila oci. Tada je moj zivot lansiran u neku lepu paralelnu realnost, i pocela sam da ga zivim. Ovo je ta prica.

"Razgovaraju male duše na nebu s Bogom. Kaže jedna:

- BOŽE, ŠTA JE TO SVETLOST?
- DA TI OBJASNIM ŠTO JE SVETLOST MORAŠ UPOZNATI TAMU. A TOGA OVDE NEMA. Odgovori Bog
- A BOŽE, ŠTO JE HRABROST?
- DA TI OBJASNIM HRABROST MORAŠ UPOZNATI STRAH. NI TOGA NEMA TU. MI SMO ČISTA LJUBAV.
- A BOŽE, MOŽEŠ LI MI MOLIM TE OBJASNITI OPROST.
- DA TI OBJASNIM OPROST TREBAO BI TI NEKO UČINITI NEŠTO JAKO NAŽAO. A TOGA NEMA TU. VI STE ČISTE DUŠE U LJUBAVI. NEMOGUĆE JE DA NE SLUŽITE JEDNA DRUGOJ.
- ALI BOŽE MOLIM TE, JA SAM ČULA DA JE TO NAJUZVIŠENIJI OSEĆAJ KOJI POSTOJI. ŽELIM TO DIVNO ISKUSTVO OPROSTA. TO ISPUNJAVA DUŠU POSEBNIM SJAJEM.
- U REDU, ALI ZA TO ISKUSTVO MORAŠ IĆI NA ZEMLJU. I NEKO TI MORA UČINITI NEŠTO JAKO RUŽNO A TO NEĆE NI JEDNA DUŠA HTETI.
- EVO JA ĆU! VIKNE DRUGA MALA DUŠA.JA ĆU POMOĆI.IĆI S TOBOM NA ZEMLJU I JEDNOG TI DANA UČINITI NEŠTO JAKO NAŽAO DA SE TI MOŽEŠ ISPUNITI VEČNIM SJAJEM OPROSTA.
ALI SAMO TE JEDNO MOLIM...
NEMOJ NIKADA ZABORAVITI ZAŠTO SAM TO URADIO..."

Biti hrabar ne znaci ne bojati se, nego uraditi nesto uprkos strahu!

16.04.2008. Dan je bio smrljav, ali nisam slutila da ce noc biti najgora u mom zivotu. Noc u kom su kosmari oziveli. Noc kad sam uzas osecala u svakoj svojoj pori, u svakoj cestici vazduha.Jedna od onih kad nema ni mesecine, i kad je mrkli mrak. Noc kad sam bila najbliza smrti. I noc koja je prethodila najvaznijem danu u mom zivotu. Svitanje sam docekala spremnija nego ikad. Suncu sam se taj dan posebno obradovala. To je bio dan, kada nista nisam imala da izgubim i sve, bas sve sto se desi, cist je bonus. Kockice koje su se sklopile, dale su mi vetar u ledja i dokaz da sam na dobrom putu. Toga dana, 17.04.2008. bila sam hrabija nego ikad, jer nista drugo nije bila opcija. Tog dana, napustila sam nasilnika. Odlucila sam da vise necu da budem zrtva. Umrla je tada jedna krhka devojka, emotivna i ranjiva, koja samo zeli da je neko voli. Umrla je, nema je, a iz njenog "pepela" izdigla se jedna nova, naizgled slicna, ali posve drugacija, jaka, snazna, hrabra, osoba koja tada mozda nije znala sta hoce, ali je sa sigurnoscu znala sta nece.
Godinu dana ranije, poceo je moj put budjenja. Godinu dana mi je trebalo da, skupim snagu, hrabrost, samopouzdanje. Nije mi to trebalo da bih otisla, vec da bih se suocila sa svim onim sto ide posle.  Nasilnik nije tek tako prihvatio to sto sam otisla, pokusavao da sprovede svoje nasilnistvo i dalje. Tada sam mogla da se suocim sa tim. I uspela sam...
Eto, 10 godina je proslo, ja i dalje slavim dan kada sam ponovo rodjena, dan kad je uistinu zapoceo ostatak mog zivota, cije kormilo cvrsto drzim u svojim rukama.
Danas, znam da je moralo tako, i znam da je vredelo. Danas, znam koliko sam naucila, o sebi, o drugima, o zivotu. Danas, smatram da je, 5 godina koje sam provela sa nasilnikom, ustvari lekcija, i zahvalna sam na njoj. Zahvalna sam mu sto me je naucio da volim,cenim, i postujem sebe, i sto mi je pokazao sta ljubav nije, da bih znala ubuduce  sta jeste.
Moja prica, moj zivot je moja poruka svetu. Moja poruka svima koji dozivljavaju neku vrstu nasilja, da ima izlaza, ima nade, samo ako ima volje i zelje.

Zivot nije ono sto se desava nego kako mi raeagujemo na ono sto se desava. Na ovu zemlju smo dosli da bismo iskusili materijalnu stranu realnosti, i da bismo osvestili da smo sami kreatori iste. Cuveni film Tajna, kao i recenica "Bice ti po veri tvojoj", upravo o tome govore.
Dok sam testirala ovo, primenjujuci u svakodnevnom zivotu, dobijala sam neverovatne potvrde funkcionisanja.
Banka, u kojoj se uvek, bez izuzetka, cekalo bar sat vremena, bila je prazna kad sam usla u nju. Bila sam prva na salteru. A pre kretanja u banku sam rekla sebi, drugima, univerzumu, da nema guzve i da cu brzo zavrsiti. Nisam ni jednog trena posumnjala. Kad sam pocela da pricam tu pricu, "novu pricu", kako ja nigde ne cekam u redu, nema guzve i uvek brzo zavrsim, vrata su se otvarala i dobijala sam sve vise potvrda da je tako.
Danas se vrlo slicna situacija desila. Usla sam u instituciju u koju ljudi dodju ujutru u 7 i ako imaju srece izadju pre podneva. Ja sam stigla u pola 10, da dobijem informaciju, i zavrsila sam sve, bukvalno za 10 minuta. Naravno da sam krenula tamo sa Verom da cu sve zavrsiti odmah, i stici na sledecu obavezu sa liste. Univerzum, zakon privlacenja,i moja vera, doveli su me do toga da apsolutno znam da sam sama kreator svoje realnosti, i da mogu da kreiram svoj zivot u onom pravcu, u kom zelim da idem.
No, nije sve samo u tome. Ima jos saznanja, i stvari koje je bitno shvatiti i prihvatiti, da bismo zaista mogli da budemo kreatori i da uzivamo u tome.