suncica

Debela, to mi postaje zvanicni nadimak. Evo polako prolazi i ovaj dan, sedmi... Nadala sam se da cu uveliko biti porodjena do sada. Kad ono, mom cedu se ne zuri, lepo mu je kod mene. A meni sve teze i teze. I kad vidim svoj odraz u ogledalu, u prolazu, bude mi cudno, juuuuu kolika sam...

Ponekad imam osecaj da sam oduvek trudna... Ustvari cele ove godine. I ne mogu vise ni da zamislim kako izgleda normalno spavati. Ne mogu da se setim kako izgleda nemati stomak. Bila mi je danas sestra, koja je uvek bila deblja od mene, jaca, sira.... Kad sam je videla, prvo sam joj rekla: ala si ti mrsava...  

Ali nekako sve to pada u vodu kad samo pomislim da cu uskoro ugledati male okice i zagrliti svoju bebu. I samo postane bitno da sve bude u redu. I jedva cekam... Svakodnevni pozivi od strane svih meni dragih osoba, sa pitanjima kako sam, i da li mi je frka... Ne, nije mi frka, ni najmanje... E onda pocnu da me smatraju i blago ludom, pa kako moze da ti ne bude frka, kako se ne bojis? Aman ljudi, pa nisam se bojala ni kad sam pravila dete, sto bih se sad bojala, cega. Porodjaj je najprirodnija moguca stvar... Samo da pocne...  

Samo se potvrdilo ono sto sam vec i znala. Svi me kao nesto savetuju, razmisli, daj mu sansu da se pokaze, vidis da se trudi... Aha... Dokazao je... Da sam u pravu! Insistirao je tatica da dodje, da me vidi, i da vidi kako sam namestila sobu za bebu. Reko, 'ajde dobro, neka dodje, iako mi nije uopste bila zelja da dodje kod mene. Cak sam ga u vise navrata pitala kako ga nije sramota i odakle mu obraza, da posle svega dolazi u kucu mojih roditelja i ponasa se kao da se nista nije desilo... Ali ok, kad se beba rodi bi svakako poceo da dolazi, pa sam pomislila i neka dodje da vidi sve to...  

Prvi komentar, kad je usao u sobu, bio je vrlo razocaravajuca (za njega) konstatacija da racunar vise nije u mojoj sobi (avaj, sad nece moci da ide na fejsbuk, a na to je racunao! ). Nije prisao kreveticu, kao sto su do sada svi, i kao sto bi, pretpostavljam, svako sa odusevljenjem uradio. Nije ni pogledao sta sam sve spremila za bebu, nije ga interesovalo. Dok sam izasla iz sobe da mu skuvam kafu, pronasao je na stolu neki casopis, koji je odmah poceo da lista, a kada sam se vratila u sobu, bio je vrlo razocaran jer je casopis stari, od pre par meseci... Pa sta sad treba da idem da ti kupim novi casopis???

Pokazala sam mu odelce koje je moja mama kupila da iznese unuka iz porodilista, malo belo, somot sa satenom, frak i leptir masna, preslatko. Nezainteresovano je pitao za cega je to. I jedino sto je primetio, od 30 komada plisanih igracaka koje su trenutno u kreveticu, je kravica mog brata, koja ima mehanizam, kad se stisne ispusta blesave zvuke, i nije mogla da ide u  ves masinu, nego sam je rucno prala pa je malo zuckasta, u odnosu na ostale oprane igracke. Pitao je zasto je krava prljava!!! 

Pozelela sam da ga naglavacke izbacim iz kuce. Ipak sam bila fina, lezala sam i nisam obracala paznju na njega, prehladjena sam i rekla sam mu da ne mogu da pricam... Ipak je sedeo dva sata i kovao planove o mom preseljenju u "neki" stan u kom ce biti on, u kom planira da zajedno zivimo... Opet , bez da me pita da li ja to zelim, ne, on je isplanirao... Pa dobro, neka masta, to nije zabranjeno, samo sam pomislila: "ko visoko leti, nisko pada", i ne sumnjam da ce njegov pad biti bolan, ali me zaista, posle svega toga uopste ne dotice... Ne likujem, ali eto sad imam cvrst dokaz da se on nije promenio, i da njega dete uopste ne interesuje... On samo jedva ceka da se ja porodim i da budem normalna i da ga prihvatim.... Hm....

Sunce je uslo u sazvezdje skorpije, znaci sad mogu i da se porodim ;). Salu na stranu, nisam ocekivala da se porodim ranije, bar ne mnogo. Planirala sam bebu skorpijicu. U sali sam govorila da cu cvrsto stisnuti noge i necu dati da ranije izadje napolje... Sad mi je nekako laknulo, kad god krene, dobrodosao... Danas ceo dan guzva, bila mi drugarica, pa jedni kumovi, pa drugi kumovi... U jednom momentu je moje cedo bilo toliko nemirno da nisam mogla ni da sedim, ni da lezim, stomak mi je skakao, i u par navrata me je tako nesto zabolelo... Ah, ne, to jos nije porodjaj...  Laznjaci, kako kazu... Lose i spavam sad vec, jos sam se prehladila pa ne mogu da disem. A cini mi se da strepim, ako cvrsto zaspim, da necu osetiti kad pocne porodjaj... Hehe, to je nemoguce, niko se jos u snu nije porodio.... 

Danas lezim i gledam plamen vatre u kaminu... To mi je nekada budilo romanticna osecanja... Sad nista. Jedimo o cemu razmisljam je porodjaj i beba... Sto bi se reklo "Hvala Bogu", konacno se osecam kao normalna zena koja je pred porodjajem...  A tatica dosadan, navaljuje da se vidimo, a meni nije ni do mene same, i tesko mi je, i malko sam nervozna i peehladjena, i on mi uopste ne treba sad.... Sad mi treba miran san... I cekam... 

Nikad u zivotu mi nije tako tesko palo ustajanje, sto bi se reklo na sabajle, rano ujutru u 6 sati... Aj dok je bilo leto, pa sam i mogla da podnesem, jer je vec u devet pocinjalo da bude jako vrucina... A ja od pocetka trudnoce, uglavnom dobar deo noci ne spavam, i onda za to iskoristim period od tih nekih 5-6 sati ujutru, pa do 10-11 da se naspavam... A ovih dana sve nesto ranom zorom... A ujutru bude taaako zima... A stomak vec "do zuba", pa muke oko oblacenja, i prosto sam se iznenadila, imam jednu jaknu koju mogu da zakopcam, jeeeeeee :D Samo ne znam dokle cu moci da je nosim zakopcanu, jer stomak svaki dan raste, i to vidno... Tako jednog od ovih jutara hodam ka stanici, tresem se i cvokocem, kao da je minus pingvin, i setim se: ja ne volim zimu, nikad je nisam volela... Jesam "zimsko dete" rodjena u novembru, i sve je to lepo, zimske radosti i ostalo, ali ja ipak volim toplotu, volim sunce... Volim Miholjsko leto, i iskreno se nadam da cemo ga imati i ove godine, jer ne znam kako bih se naterala da ustanem ujutru i odem na pregled da je toliko hladno, ili da nesto pada.... 

A i tesko se rastajem od snova, u njima je sve divno, toplo i meko kao cebe kojim se pokrivam... Dobro, ne bas uvek... Rekli su mi danas da bas nisam trudnica kao i sve druge, one obicno u ovom periodu sanjaju svoju bebu, zamisljaju kako ce da izgleda, sanjaju porodjaj, suocavaju se sa tim strahovima i tako ih prevazilaze.... A ja sanjam da vozm tenk, ratujem, svadjam se, tucem, i cak su me nocas i upucali....Hm... Ili gledam suvise americkih filmova i serija, ili ne znam sta je u pitanju ;))) Al' , u svakom slucaju brojim dane... "bebac" kaze jos 34 dana... A ja se nadam da ce biti malo manje... Kako moje cedo odluci...

Uplasi me sama pomisao da sam se neceg uplasila... Cek, ona ista ja koja se niceg ne boji, hrabro i dignute glave koraca kroz zivot... Hm... Kazu plasimo se onoga sto ne poznajemo... Dobro, mozda i jeste tako...

Eto blizi se taj dan, jedan od veoma vaznih u mom zivotu. Porodjaj. Zabranila sam mojoj majci, i zenama tog tipa licnosti da mi pricaju o porodjaju, jer to uvek predstave kao nesto jako strasno, i jako bolno, i avaj.... Nisam imala nikakav strah, niti nedoumicu vezanu za to, citam literaturu koja opisuje upravo bezbolan porodjaj, idem u skolu za trudnice gde ucimo pravilno disanje koje sluzi za smanjenje bolova... Sve kao super, i dobro, pa nek i boli , mo's misliti, sve je nas majka rodila, i prezivela taj porodjaj, i jos koliko puta se usudila da to ponovi.... Nista strasno, zena je i predodredjena da to izdrzi...

Nego danas, predavanje u porodilistu, lekari nas malo blize upoznavali sa nekim procedurama prijema i samog toka porodjaja. I odjednom, gledajuci fotografije porodjajne sale, boksova, pa cak i sobe u kojima su smestene porodilje, uhvatio me neki cudan strah.... Ne znam zbog cega, ne znam cega sam se uplasila... Bola se ne bojim, nije mi stran, i imam visok prag bola, i nisam neka kukavica, nista strasno. Sam proces porodjaja, ni to mi nista ne deluje strasno, ili bar nije delovalo dok nisam imala toliko jasnu sliku  o tome... Na momenat sam pomislila : Blago onim zenama koje se porode na carski rez, uspavaju ih, i kad sve bude gotovo, probude ih... S druge strane zelim da budem svesna, zelim to da dozivim i prozivim...  U meni se javilo mnogo oprecnih, i veoma cudnih osecanja u isto vreme, i na kraju svih strah.... Blaga panika... a to je bas ono sto se ne preporucuje. 

Imam ja jos da guram, punih mesec dana, i jos malo jace, mozda ce sve sto osecam da iscezne ili bar da se nekoliko puta promeni, i verujem da cu biti maksimalno prisebna kad dodje taj veliki trenutak... Sad sam malko zbunjena, ali kazu da je to Ok. cak su nam danas rekli da se zena jedno 6 nedelja pre, i 6 nedelja posle porodjaja smatra blago neuracunljivom zbog velike oscilacije hormona, i da cak moze i da ubije nekog a da ne odgovara.... Hm... zanimljivo :D Mada tako daleko necu bas ici...  Cak ne zelim ni da odreagujem na provokaciju, pravicu se da ne znam, a svi me danas to pitaju... Buduci tatica je na Fejsbuku stavio da je veren... Moj komentar na to je sledeci: Mi cak nismo ni prijatelji, i ako je i veren nije samnom, ja sam Single.... I happy... I moje cedo je nemirno i gladno, stalno...i volim ga vise nego sto sam mogla ikada da zamislim da mogu voleti...

Prosle godine , na danasnji dan, doselili smo se u grad. Novi pocetak , pun radosti, iscekivanja... S jedne strane sreca, s druge strane tuga, jer tamo, odakle smo otisli, ostala je jedna ljubav, jedne zelene oci, zeleno... sve zeleno...

I Garavi Sokak sad peva:

 Ponekad, kad nemas 

nista pametnije
ti mi dodjes u secanje
i vrata razvalis

Ponekad, kao stena 
od kamena
pustim plimu da pobedi
i da me s tobom povredi

Ponekad, i nikad vise
setim se, al' vreme brise
sve sto je bilo izmedju nas

Ponekad, samo kroz snove
dosetas u dane nove
podsetis da jedini si spas

Konobar, donesi 
cugu za ovaj sto
proveri lager pica mog
nocas cu da se napijem

Konobar, donesi 
uvek case dve
jer tako mnogo lakse ce
tuga noge da dobije

Ponekad, i nikad vise
setim se, al' vreme brise
sve sto je bilo izmedju nas

Ponekad, samo kroz snove
dostas u dane nove
i podsetis da jedini si spas

Ponekad, kada se 
za sobom okrenem
lavina suza se pokrene
zbog svega i zbog svih

Ponekad, i Dunav se zaustavi
neslana sala sudbine
cini se da smo bili mi...

Puno toga se desilo za ovih godinu dana, nova ljubav, nov zivot, sve sam to zelela, i srecna sam, ne zalim se... Al' ponekad pomislim sta bi bilo da je bilo..... Ponekad u sebi, dozvolim da ispliva ona velika ljubav prema njemu, koja se nikad nece ugasiti... Ponekad... I kako bi bilo da je on otac mog sina... Hm... 

Malopre sam procitala jedan divan odlomak iz Balaseviceve knjige. Malo sam se zamislila, nesto me to sve cesce susrece u poslednje vreme. Razmisljam o zajednici, o braku... Kako to izgleda imati pored sebe nekog muskarca u koga imas dovoljno poverenja da mozes da mu prepustis neke vazne i bitne stvari? Kako je to imati nekoga da ti namesti jastuke kad legnes , a tesko ti je da se pomeris...? Nekoga da ti izmasira ledja, da te zagrli, da ti mazi stomak i da se zajedno radujete i uzivate u bebinim pokretima... Hm... Ne znam... 

Da, priznajem, volela bih da je situacija drugacija, volela bih da je u mom zivotu takav neko, tj da je otac mog detete takav neko. Volela bih da ga volim, i da on mene voli... Volela bih da sa nekim podelim slutnje i strahove, nadanja, zelje... Ponekad pomislim da sam ovako jaka samo zato sto sam sama, nemam kome da se prepustim, ne smem da dozvolim sebi da se opustim... Ne zelim da svoj i zivot svog deteta prepustim slucaju.... Ne zelim da budemo povredjeni...

Mozda sam pomalo sebicna, i to se pitam ovih dana : da li sam? Otprilike : Imam svoj mali svet i oko njega Kineski zid... Kao sto peva Riblja Corba. Bio tatica danas opet, pita moja drugarica: sta je on sad navalio da dolazi svaki cas? E, pa misli covek da ce, ako se bude pravio ozbiljan, neko i poverovati u to... Mozda neko drugi, ali ja... tesko. Dosao danas sa idejama, od kojih mi se zavrtelo u glavi. Opet, opet, opet... Ista prica, potpuno ista prica kao pre par meseci kad je poceo da se interesuje za nas. Potpuno me ignorise, nista sto sam do sada rekla, ili uradila nije vredelo, nista mu nije doslo do mozga, on i dalje tera po svom, s tom razlikom, ovaj put ima blagoslov od Gospodje Mame... Opet sam se zapitala: sta to meni fali? Jesam li luda, ili blesava? Ili je on lud, ili glup, ili me zajebava...?

Mozda treba da pocnem da pricam na spanskom, ne znam vise sta da uradim i jos mi on kaze da sam sebicna sto beba nece da se pomeri kad je on blizu, kao ja sam ga nagovorila da miruje... Zaboga, pa kako mogu bebu u stomaku nesto da nagovorim...  I sebicna sam sto necu da se udam za njega sada, kad mu je mama dozvolila, i sebicna sam sto necu da odem da zivim sa njim u selendru ( ja inace volim ruralne sredine, odrasla sam u takvoj, ali konkretno ovu ne volim , s razlogom )... Dobro , ok, ako on tako kaze, sebicna sam... I sad u inat, dete ce imati moje prezime, meni je tako najlakse, i ne zelim da ga pustim da dodje kod mene da spava nekoliko dana kad bude slobodan, da me samo bolje gnjavi... I daj da opravdam to sto sam sebicna, da smislim jos nesto.... Hm... Hm.... Da, eto nisam zelela da mu posaljem poruku da sam stigla kuci... I eto, iskoristicu ga sledece nedelje da kupi ono sto mi nedostaje za pocetak bebinog zivota, a necu se za uzvrat udati za njega ili ga pustiti da me cmace na sred grada... Eto, mislim da je dovoljno za pocetak...

I sad stvarno: sta meni fali? 

Kreativni ili ne, ali ne volim ga, ne snalazim se u njemu... U toku su velike pripreme za dolazak novog clana, sve ispreturano, istumbano, ne znam gde se sta nalazi, krecenje, kad ce vec jednom da se zavrsi, pa onda ribanje, a ja ne mogu nista osim da nadjem sebi malo, samo malo prostora da se izvalim, i podignem noge... 

Retko kad mi se u zivotu desilo da jednostavno zelim da pobegnem, negde daleko, na pusto ostrvo mozda... Bez struje, telefona, ljudi.... I da pozelim da se vratim tek kad sve bude sredjeno, kad sve bude gotovo.

Ako mi je za utehu, bar mogu da spavam... I da sanjam... I riknula muzicka kartica na kompu, pa ne mogu da slusam ni muziku... Kaze moj bata zamenice je kad prodje ovaj haos.... AAAAAAA...

A moja mala dusica vesela i razdragana, negde sam procitala da kad je beba jako nemirna u stomaku, to znaci da je srecna i zadovoljna... A moja beba ne prestaje da mrda. Kad ja spavam i on spava, a kad smo budni, ih.... A sad je i ojacao, pa me nekad momacki grune u rebra....

Al procice i to, i haos u kuci, i haos u glavi... Jos malo, dva meseca... 

Danas je takav dan... jedan od onih koje pozelite da prespavate, i da se pravite da se nije desio... Neki bi se slozili sa ovim, ali ne, necu , ne dam... Imam obicaj da kazem: kad volimo boli,a kad boli to znaci da smo zivi. Vrtim po glavi recenicu: sto nas ne ubije ojaca nas, i u momentu kad bi mi krenule suze zastanem, odem i pogledam se u ogledalo i pitam sebe: zasto to radim...

Prosle zime sam se u jednom trenutku slicno osecala, tada sam smestala mamu u bolnicu. Danas je tata otisao na hospitalizaciju. Nista strasno, upala pluca, pocelo je kao prehlada, tamo ce mu u svakom slucaju biti bolje, pod strucnim nadzorom je, prima terapiju, kad izadje ( za neke 3 nedelje) bice kao nov... Ipak nisam uspela da ostanem potpuno ravnodusna, sacekala sam da ode, onda sam pustila suze da teku... Kaze moja mama manje cu piskiti ( u ovom trenutku bi mi to i godilo )... Trajalo je citavih 45 sekundi moje plakanje, jer sam se prisetila nocasnjeg sna, ustvari snova, posto se vise puta budim, svaki put opet nesto sanjam...

Citam sinoc neku knjigu o trudnoci, pise da je u mom stanju normalno da zena sanja nesto vezano za bebu, ili je izgubila ili zaboravila, ili tako nesto... Hm... Ja sanjam da vozim tenk! Doduse nocas sam se vozala na motoru, vozao me Maki, brat od bivseg momka moje kume... Znam da sam mu se uvek svidjala ali nikad, kad je bio trezan, nije imao petlju da mi to i saopsti... Sanjala sam neverovatnu bliskost sa njim, zagrljaj, poljubac, nezan, lak.... Posle sam sanjala opet nekog muskarca, ne znam kog, ali mi je blizak, pripadamo jedno drugom, u nekoj potpuno obicnoj situaciji, i opet zagrljaj pun ljubavi...  

Nateralo me je to na razmisljanje. Ja sam jaka, snazna, hrabra, prkosim kisi i vetru zivota, stojim visoko podignute glave i ponosno mazim stomak i mog bebca... Ali... Da, ali.... Ovaj put ne mogu da pobegnem od cinjenice da mi ipak treba neko, kako Severina peva: Topli muski zagrljaj... I priznajem, malko sam usamljena... Samo malko, a procice me to, sutra je novi dan... A ipak je ovo samo Jedan od ONIH zivota.... 

Svaki dan zove, salje poruke, dosadjuje... I onda me jos pita : sto si nervozna? Pa zato sto si, konjino jedna, zakasnio 5 meseci.Zato sto sam se razocarala u tebe, i prestala da te volim, i sad mi tvoja preterana briga zvuci usiljeno i smesno....

I hiljaditi put ponovim iste reci, i ne vredi, kao da pricam zidu. No dobro, otac je mog sina, pa kao ok, hocu da odrzim neki kontakt sa njim, da meni savest bude mirna, pokusala sam sve... 

Ponekad uspem da budem nasmejana, kao sve je super, mozemo da sednemo da popijemo kafu u gradu, ponekad ne mogu da iskuliram iznervira me... I dalje mu je vazno samo ono sto on zeli i oseca, a mene ko sisa. Lepo mu kazem ne smem puno da sam na nogama, lekar rekao da mirujem. Ledja me jako bole, ne mogu ni da sedim dugo... Odem do toaleta, i vracam se, on me gleda i pita: zato si tako namrstena i narogusena, ne sme covek ni da te gleda, misli ubices pogledom? Ahahahaha, i tu puknem od smeha, jer ne znam sta bih mu vise rekla , a sto vec nisam... I onda dam jedno realno objasnjenje:

Znas, ja ne nosim u stomaku "pickicu", nekog lilavog decaka koji se boji mame, i vec 25 godina igra onako kako mama svira! Ja nosim Muskarcinu, Sincinu, koji ce da lupi rukom o sto, da bude pravo musko, u svakom smislu te reci. Zato sam takva, zato niko ne sme nista da mi kaze, ni da me popreko pogleda, zato nisam jedna od onih trudnica koje stalno placu, uglavnom bez razloga. Jaka sam, snazna, sto na umu to na drumu, borim se za svoja prava i svoje zelje... Zato ce cedo moje biti isti takav covek, surovi realista i strogo ispravan, ma kazem ti Sincina, ljubi ga majka, sav je vec na mene.... 

I bas, kao da to namerno radi, nece da se mrdne ni malo, cak ni da se promeskolji u stomaku, kad me tatica dira ne bi li osetio pokret. Spava bebac snom pravednika, sve do momenta dok se ne rastanemo, i cim se odmakne od mene na dovoljnu razdaljinu, eto ga Nikolica, sut, pa krose, pa se protegne, pa se naguzi, iskoci stomak cas na jednu , cas na drugu stranu... Kao da oseti, samnom je najsigurniji na svetu, i nece pred nikm drugim da se otkrije, da se pokaze... Vec ne da na sebe. I onda narastem kao krofna, ponosna na sebe, na njega, i sa sirokim osmehom nastavim da koracam kroz zivot....

Kad sam otvorila oci, prvo mi je ta pesma pala na pamet: Samo u snu, ljubav postoji za nas, mnogo se toga izgubilo , a od svega ostade strast... Pa da, mi se srecemo samo u snovima, i kad ga sanjam to je tako realno, i tako stvarno, i kao da je zaista pored mene, da stvarno vodimo taj neobavezni razgovor... Moja prva ljubav, ime mog sina, davno sam to izgovorila: ako se ne udam za Nikolu, sin ce mi se zvati Nikola...I uvek mi dodje u san kad se najmanje nadam, kad ne mislim o njemu uopste... Pojavi se tako niotkuda, da me cak i u snu iznenadi, da se zapitam otkud sad on...

Prodje mi tako kroz jedan delic sna, i ostavi mi bezbroj pitanja, i jos toliko raznih osecanja... I verovatno nikad necu prestati da se pitam da li on mene sanja... Da li uopste zna da postojim negde... I pitam se sta bih sad radila da ga sretnem? Verovatno isto sto i prosli put... Mislila sam da cu u zemlju da propadnem, i nisam smela ni da mu se javim, a mogla sam, ipak smo mi "neki" skolski drugovi.... Oborila sam pogled, i pobegla u nepoznatom pravcu, i narednih dana nikako nisam mogla da dodjem sebi jer sam ga srela posle toliko godina... On je jedan od retkih onih na koje cu uvek padati i pred kojima cu biti manja od makovog zrna... I on je jedan jedini koga cu uvek sanjati... Jedna ljubav se u zivotu nikad ne zaboravlja...

I nije mi ga sudbina dala, ko zna zasto je to tako moralo... Ali zato imam malenog Nikolicu ispod srca, koji je odlicno, dzambo beba, tezak vec 1200 grama, sve je savrseno, i najlepsi osecaj na svetu, kad me udari u rebra... Zlato moje, i najveca ljubav na svetu...