suncica

Labud

Saga o dvoje — Autor suncica @ 21:16

Sledeći dan, prošao joj je u magnovenju. Želela je da zaspi i probudi se predveče. Nije išlo baš tako. Pokušala je i da čita, ali ni jedna reč joj nije dopirala do glave. Kao da je po celoj knjizi samo njegovo ime ispisano, i samo njegov lik vidi. Tresla se, nije imala apetit, roj leptira joj se izlegao u stomaku, da su već na uši počeli da izlaze. Približavalo se to famozno predvečerje. Obukla je svoju omiljenu haljinu, sa sitnim tufnicama, i krenula je nesigurnim korakom. "Šta ako ne dodje? Šta ako dodje ali odmah ode. Šta se uopšte iza svega krije, i zašto je pristao da šeta sa njom?" Hiljade pitanja bez odgovora se kovitlalo u malenoj glavici, a leptirići su se pretvorili u mrave koji su joj mileli po koži. Približavala se mestu susreta, tiho drhteci, spuštene glave. On je stajao ispod ogromnog drveta, oznojanih dlanova. Bukvalno je udarila u njega, i tek onda je podigla glavu, i pogledi su im se sreli. Varnice su sevnule, a ona je stidljivo spustila pogled.

"Zdravo devojčice, gde me večeras vodiš u šetnju?"

Nespretno su hodali jedno pored drugog, pazeci da se slučajno ne dodirnu. Započeli su razgovor, koji je sve više smanjivao tenziju medju njima. On je njoj pričao o gradu gde studira, o fakultetu, profesorima, ljudima. Ona njemu o svojoj školi, o knjigama. O ljubavi prema životinjama, i da bi jednog dana želela da postane veterinar. Šetali su više od sat vremena, i nije ni primetila kad su lagano skrenuli u njenu ulicu. To je značilo da ce je otpratiti kući, i da će se ovo veče završiti, pa se nekako rastužila, i zaćutala. I on, shvativši to, predloži joj da se i sledeceg dana prošetaju, samo malo ranije, jer uveče mora da ide, ima ispite, pa mora da uči... Iskrica joj je zasjala u oku, zbog sreće što će se opet sutra videti, i zbog tuge što on posle toga ide. Nije bila sigurna u to sto oseća, jer ma koliko on bio njen Bog, njena prva ljubav, njena prva čežnja i prva suza, nije joj bilo jasno zašto je želeo da je vidi,zašto je bio fin prema njoj. Ona je i dalje klinka, a on tamo na faksu ima lepe, moderne gradske devojke... Sa tim mislima je zaspala, i imala košmare, kako joj se najlepše devojke sveta, i on iza njih, smeju i cere u facu, jer ispada glupa, što uopšte išta oseća prema njemu....
Njemu je noć bila besana. I dalje fasciniran njom, njenom lepotom, pameću, razboritošću, tananom i divnom dušom, nije želeo da je povredi, nije želeo da joj daje lažnu nadu, jer znao je, još odavno, dok je devojčurak bila, da joj se dopada, i video je kako ga gleda... Ali nešto ga je vuklo, nešto mnogo jače, kao iskonska glad. Nešto ga je vodilo po toj stazi, po kojoj nije bio siguran da li želi da ide. Budan je dočekao svitanje, kakav predivan prizor. Utonuo je u san, zamišljajući njihov današnji susret.


Labud

Saga o dvoje — Autor suncica @ 20:26
Miris lipe je obavio celu ulicu. Obožavala je te večernje šetnje, kad je sama sa svojim mislima, sa svojom dušom, koja je tek naslućivala širinu kosmosa, i svega onog, nama nevidljivog. Udubljena u taj novi osećaj, u radost bez razloga, u mladost, magicnu i lepršavu, nije ni primetila da joj neko dolazi u susret. Već su se skoro mimoisli, kad je čula poznati glas, i jeza joj se spustila od temena do pete.
"Ema, jesi li to ti?" 
Podigla je pogled i ugledala poznati osmeh. Bio je još lepši nego što se seća. Samo se blago osmehnula a on joj je sklonio pramen kose sa čela. 
"Čovece, pa ti si prava devojka." Nije znala sta da kaže, nije bila spremna na ovaj susret, na ovo pitanje, na konstataciju. Nespretno je odgovorila
"Pa nisam momak sigurno", na šta je on prasnuo u smeh. Onaj njoj dobro poznati smeh, koji je večerima slušala ispod prozora. 
"Šta radiš sama na ulici?"
"Šetam, mirišem lipu, maštam... Otkud ti ovde? Rekli su mi da si se odselio..."
"Jesam, studiram, što ne znaci da sam zaboravio rodno mesto, i da ne mogu ponekad da dodjem"
Sada se ona nasmejala, tako slatko, da je on poželeo da je zagrli. Ipak nije. Samo je gledao, i pokušavao u njoj da vidi onu žgoljavu devojčicu, koja juri mačke po ulici. Ali nema je, porasla je i odrasta u jednu prelepu devojku. Sopstvene misli su ga žacnule na tren, jer shvatio je da bi čak i mogla da mu se dopadne, ali ona je klinka, do juče detence.... 
Sekund neprijatne tišine prekinula je kad ga je umilnim glasom pitala: 
"Ako se već brineš što sam sama napolju uveče, zašto ne bi šetao samnom?" Progutala je voliku knedlu kad je izgovorila ove reči. Ni sama ne znajući odakle joj hrabrosti.
Zatitrala mu je gornja usna, pa je sa radošću prihvatio njen predlog. 
"Sad cu te otpratiti do kuće, a sutra se nadjemo ovde, predveče pa šetamo..."
Želela je da vrišti, da skace, da ga zagrli. Ipak je ćutke pošla sa njim, ne mogavši da dočeka sutrašnju šetnju...

Labud

Saga o dvoje — Autor suncica @ 20:40
Gledala ga je svojim velikim smedjim očima.
Svaki dan je dolazio u njen komšiluk, sedeo sa drugarima. Dugo su pričali. U toplim
letnjim noćima, ležala je mirno u svojoj sobi, i slušala njegov glas.
Kako je samo maštala da je on primeti. Kako je samo želela da joj se makar obrati tim lepim glasom,
da joj se osmehne. Tog leta, prestajala je da bude dete, počinjala je da bude devojka. Žgoljava, sa oskudnim oblinama, 
u sred transformacije iz ružnog pačeta u labuda. A on, mladić već, stasao. I lep. Lep kao Bog. I bio je njen Bog,
centar njenog univerzuma.  
Jednog od onih dana, vijala je svog sivog mačora, koji se nije želeo maziti. Istrčao je na ulicu, ona za njim, i bam,
pravo na Njega. Od šoka nije uspela da progovori ni reč. Grlo joj se steglo, noge klecnule. Gledala ga je svojim velikim očima. 
Zurila je u njega, sve dok joj se nije osmehnuo, široko i toplo. 
Gde si ti mala? Vidi kako si porasla?! Do juče si se igrala u pesku... Malo uvređena, malo postiđena, samo je dunula kroz stisnute 
zube, i pobegla glavom bez obzira. Na oči mu nije smela, a noćima je sanjala taj njegov osmeh, samo njoj upućen. Prosli su meseci.
Jesen je otkrila sasvim nove osećaje.Neke dubine, koje nije ni slutila da postoje u njoj samoj. Knjiga joj je bila drug. A njega 
nije videla od tog susreta. Već je i počela da ne misli na njega svaki dan. Nove misli, nove želje, okupirale su je iz dana u dan. 
Zima je prolazila iznenađujuće brzo. Proleće je došlo u svoj svojoj punini, donelo punu korpu sasvim novih emocija, spoznaja, misli.
Ona se razvila u prelepog labuda, mada uvek zamišljena, mnogi su se pitali šta se krije iza tog tajanstvenog pogleda, i zagonetnog
osmeha. Krala je uzdahe tek stasalim momcima, mamila poglede, i poneki zvižduk. Nije se osvrtala. Čula je da je otišao u veliki grad, 
da studira. Sve nade koje je polagala u njihov susret su se rasprsile. Želela je makar još jednom da mu čuje glas. 

Powered by blog.rs