Nikola
Pet punih meseci, i pola sestog, proletelo. A kao da je juce zakmecao. Sad je vec velik, sve zna, reaguje na sve nadrazaje. I zub mu je izrastao. Svaki dan nesto novo, zivot je cudo... Divan je, dusa moja, deo mene. I dobrica, najbolja beba na svetu.
Setim se cesto mame, volela bih da je tu, volela bih da moze da ga vidi. Pitam se da li bi bila ponosna na mene, i na to kakva sam majka svom sinu... Verovatno to nikad necu saznati... U poslednje vreme razmisljam o zivotu i smrti, i uhvatila sam sebe da pocinjem da panicim pri pomisli da cemo svi jednom otici sa ovog sveta. Mozda nas negde ceka neki drugi, mozda i ne... Sama pomisao da cu prestati da postojim, uzasava me. Kao, mlada sam da o tome razmisljam, ali opet, ovo je prvi put da se sa smrcu suocavam iz neposredne blizine, odnela mi je najblizu osobu.
Shvatila sam da neke stvari vremenom prestaju da budu vazne, gube znacaj, a opet neke druge itekako dobijaju na znacaju... Jedino cega se drzim je recenica: Cudni su putevi Gospodnji...
I gajim nadu da postoji nesto iznad, neka ruka koja vuce sve konce, i nista nije slucajno, sve ima svoje... Ko zna zasto to tako mora....