suncica

Tisina... Vec danima. Dogovor. Ja ne diram, cutim, cekam...

Ponekad samo pustim porukicu: hej, nedostajes....

I ne ocekujem odgovor. Nego sanjam. U hiljadu boja... I stotine ukusa...

Pa mi prvo na usnama ukus soka koji pijem, cije ime je jedva zapamtio. Ponovio je nebrojeno puta: ricoco, ricoco, ricoco... I tak kad ga je probao shvatio je...

Onda mi na usnama ukus bele Milke.
Zatim ukus usana, med... Sladje od meda... Lepljivi dodiri, ruka u ruci... I dug pogled u oci, u dusu... I moja kosa boje meda rasuta po jastuku...
San od meda...

I onda mi taj isti san prekida znak da je stigao sms. Pogledam. Vidim njegovo ime.  Pise kratko: mislim na tebe...  Pise dovoljno... Nastavljam da sanjam....

Njegovo rame, savrsen jastuk za moju glavu, i mesec koji to seretski posmatra, smeska se... Video je on mnoge. Pa mu smesno sad, kad me vidi kako uzdisem.
Kao da mi kaze: Procice i to, preziveces... Procice i ova ceznja...
Da, naravno da hocu... Samo mi slatko. Hocu malo da se pravim da mi nedostaje, da sam tuzna...
A primeti on da se samo pravim, pa me pita: jel si srecna?
O, da! Jesam... I taj parfem koji, posle dugo osecam na svojim rukama... I osmeh koji ne mogu da skinem danima...
I pita me kada cu napraviti mesta za novi osmeh... Odmah, sad, samo da dodje...

A mesec se i dalje smeska... A smeskamo se i mi...