suncica

Prohladno, vlazno jutro.
Zeleznicka stanica.
Cekam drago bice da se pojavi...
Neki voz stoji na drugom peronu, ljudi ulaze, cuje se pistaljka, i krece. Dok prolazi pored mene vidim da ide u Moskvu... Cak... Pomislih, koliki ce put da prevali do tamo... Pomislih koliki put sami moramo da prevalimo do unutrasnjosti svoga bica i nazad...I tako nasta inspiracija za pricu...

Vreme je, prijatelju, da oprostis ,i dozvolis da ti bude oprosteno...
Vreme je da skines te teske okove koji te vezuju.
Vreme je da poseces repove proslosti. Boli, da znam... Boli vraski, prezivela sam to ne samo jednom...  Ali procice, sve prolazi... I mi prolazimo, vreme neumitno tece...Prolazi... Odlazi...
Vreme je da dopustis sebi da budes srecan.
Vreme je  da dozvolis nekom da ti se priblizi. Toliko si dao, vreme je da i da primis ljubav. Zamisli odraz u ogledalu, ako mu se nasmejes, uzvratice ti istom merom.
Vreme je da shvatis koliko si zasluzio, vise nego iko, bas ti, prijatelju, da imas sve sto ti se nudi... Ispruzena ruka i otvoreno srce... U oziljcima, ali bas takvo i ume da prepozna tvoje, koje pokusavas na sve nacine da zastitis, a time samo sebi bol nanosis...
Vreme je da proslost ostavis tamo gde i pripada, da buducnost gledas bez straha, a da sadasnjost zivis i dises...
Vreme je da se prepustis necijoj ruci da te vodi kroz reku zivota, makar na tren.
Vreme je prijatelju... Krajnje vreme da se opustis i uzivas u sreci...
Tvoje je vreme... Uzmi ga i iskoristi... I znaj, nisi sam!

P.S. Posveceno jednom Malom Princu, vecitom decaku, sa tugom u oku i strahom u srcu. Nekom ko ima najvece srce na svetu, i daje ga celog, bez rezerve... Nekom ko je od svih ljudi najvise zasluzio da bude srecan, a to nije, i dacu sve od sebe da Svetlost ponovo obasja njegov put.