suncica

evo me... posle par meseci... toliko toga se desilo, a ja ne znam odakle da pocnem... morala sam da se naviknem da sve ono sto mislim i osecam drzim duboko u sebi... sa doticnim iz proslih pisanja... hm... sve u svemu nista... poslednji put se videli u septembru... culi se u oktobru, zvao me, pricali smo, tako bzvz, sve kao kad smo bili naj bolji... i samo mi je rekao da ne zna, i ne moze da mi objasni sta se to sa nama desilo, i zasto.... pitao me da li imam momka, i da li ce me isti pustiti da popijem kagu sa njim... heh... momka nisam imala, kafu sam mu obecala... nije se javio... 

bila sam u pravu, daleko od ociju- daleko od srca... pocela sam da se krecem da srecem razne ljude....da zivim, posle njega... :) tad sam srela i svog sadasnjeg momka, toliko slicni a opet susta suprotnost... samo zelene oci, gotovo identicne... dugo me je osvajao, dok nisam popustila... pocela ponovo da volim... ovaj put drugacije, jednostavno...  

"Ne, nisam imala leptirice u stomaku, jer On nije unosio nemir u moj zivot, vec mir...
Nisu mi klecala kolena pred sastanak s njim, jer sam znala da ce sigurno doci...
Ne, nisam bila ljubomorna, jer sam bila sigurna u njegovu ljubav..."

ali , ja ne bih bila ja, da i to ne zakomplikujem... probudila sam se jedno jutro, pored svog dragog... i kao munja, bljesak, nesto cudno mi je proslo kroz stomak.... setila sam se bivseg, setila sam se svega... trebalo mi je neko vreme da dodjem sebi, da se preispitam, da li ja to njega jos uvek volim, ili volim ovog coveka pored sebe... shvatila sam da ce ostatak mog zivota biti zauvek obelezen njegovim znakom... uvek ce on biti prisutan u meni, i kroz prizmu te ljubavi cu posmatrati svet oko sebe... i sad shvatam izreku: jedna ljubav se u zivotu nikad ne zaboravlja... i eto, necu ga nikad zaboraviti... a zivecu jos, i volecu... Cudni su putevi Gospodnji!