suncica

Hm... da, zvanicno sama... i trudna. Gospodin buduci otac se drugi put odrekao deteta, insistirao na abortusu... Malo sam se zamislila, onda odlucila: resicu njegov problem, a resicu i svoj. "Abortiracu" njega iz svog zivota. prvo mi je bilo zao, ne njega, ne sebe, mozda sudbine deteta da odrasta bez oca. Onda sam shvatila da zelim da moje dete bude srecno, i ja cu mu to i omoguciti. Zelela sam ga. Doduse oboje smo ga zeleli, ali se eto on predomislio. Mislio da se "greske" u zivotu jednostavno obrisu gumicom... Heh, kako se zeznuo. Odlucio da ne zeli da preuzme odgovornost za sopstvenu sudbinu, i da se krije ispod mamine suknje...

I onda se ja zapitam gde je ona osoba u koju sam se zaljubila. I sve je bilo u redu dok se nije desio zivot... A onda se sve rasprsilo, kao da nije ni postojalo.

I pitam se da li je ovo u sta sam usla hrabrost ili ludost? I znam, nisam ni prva ni poslednja, i zivot je predamnom. Dete je blagoslov od Boga, i ja sam srecna, i bice skorpija, to sam zelela.

Gospodin je izgubio svako pravo da na to dete, verovatno nece ni znati kad se rodi. Mnogo mi je bolje sad, kad znam da sam sama, nego dok smo "kao" bili zajedno, ali nekako na silu...

I opet pitanje, da li je jednostavno moja sudbina da budem sama? Uvek i u svemu, jer tako sam najjaca, tako mogu sve...

I jos uvek sanjam bivseg :) jos uvek ga volim, kao letos... Kad ga sanjam, ujutru dugo osecam njegov dodir, njegov miris , njegovu blizinu. Srecna sam sto sam dozivela takvu ljubav :)))