suncica

Ne znam sta mi bi ovih dana... Gde god se okrenem, sta god da uradim... Sve me podseti na njega... Bivseg. I eto, sad sam procitala sve ono sto sam pisala prosle godine, otprilike u ovo vreme sam pocela da pisem blog... U ovo vreme sam bila najsrecnija osoba na planeti, onda je sve pocelo da se gubi, nestaje... Ko je kriv, nisam prestala da se pitam... Mozda je to samo bila sudbina... I tragovi ljubavi koju sam imala, ostali su zauvek u meni.

Onda se setim "nesrecnog" tatice mog deteta. Kao mislila sam da ga volim, i jesam ga volela, ali to sve izgleda tako bledo, tako malo i nistavno prema onome.... Bila sam mozda poneta nekom iluzijom, zeljom za zajednicom... Mozda nisam dobro razmislila... Svejedno. Mozda je to jednostavno moralo tako i zbog ovog malenog stvora ( koji mi ne da da lepo sedim dok ovo pisem, nego me sutira  ). Cesto pomislim sta bi bilo da je otac ove bebe ON (bivsi)....

Heh... A tatici se opet javio osecaj odgovornosti... Ustvari, nije se njemu javio taj osecaj, nego su mu svi ljudi koje zna i sa kojima je pricao rekli da nije u pravu, i da nije bio fer, i da je kriv... Eto , on to sam nije mogao da shvati, ali je prihvatio misljenje vecine, vrlo demokratski.... I sad me smara ( nazalost, moram tako da kazem) svaki dan, salje poruke , zove, kao pokusava da bude fin, da se raspituje, svaki dan mi postavlja ista pitanja... Cak je i hteo da sad trazi posao u Novom Sadu da bi mi bio blizi, sve kao nada se mozda cu ga prihvatiti, mozda cu mu se vratiti.... E frajeru zakasnio si, jedno 4-5 meseci....