panika...
Opasna stvar ta panika, cudna, neistrazena... Nova za mene. A tek osecaj, ijuuuuuuuuu.... Ne mogu da zaspim, razmisljam, prevrcem po mislima sve i svasta, i plasim se, nerealno... Ona ja, koja je flegma uvek bila, i nikad dozvolila da nesto pomuti zdrav razum. Kao bumerang su mi te reci odzvanjale u glavi, i ponavljale se, iznova i iznova... Imas "nesto vise" plodove vode, moras da uradis neke testove, kod geneticara, tamo- vamo, svasta nesto... Sama cinjenica da nesto nije u redu, sa bebom, tudnocom, ostala sam u soku i zaledjena. Sta sad, kako i glavno pitanje Zasto? Sta sam to uradila sto nije trebalo, i sto nisam smela, ili sam trebala a nisam? UH... Onda pljus, otreznjenje: ma sve je u redu, beba je odlicno, zivahan je i dobro je i sve je u redu... Dobro je... ali i dalje ostaje panika, panika, i puno panike.... Ne prospavana noc, briga.... I jutros jedno realno objasnjenje: sve je u redu, to je samo stanje prolaznog karaktera, odnosno u trenutku snimanja je to tako izgledalo, a testove radimo cisto da se posle ne pokajemo, zlu ne trebalo... Olaksanje, nadam se da cu moci da spavam, umor me slama, i moje cedo je dobro. Sve cu da podnesem, samo da on bude ok, i da izguram ova 3 meseca... Ma ako mora i ranije da se rodi, samo nek sve bude u redu... I nek me vise ne strecaju ti lekari toliko, postacu pravi panicar, ali to je valjda tako u trudnoci....
5 Komentari |
0 Trekbekovi