suncica

Uplasi me sama pomisao da sam se neceg uplasila... Cek, ona ista ja koja se niceg ne boji, hrabro i dignute glave koraca kroz zivot... Hm... Kazu plasimo se onoga sto ne poznajemo... Dobro, mozda i jeste tako...

Eto blizi se taj dan, jedan od veoma vaznih u mom zivotu. Porodjaj. Zabranila sam mojoj majci, i zenama tog tipa licnosti da mi pricaju o porodjaju, jer to uvek predstave kao nesto jako strasno, i jako bolno, i avaj.... Nisam imala nikakav strah, niti nedoumicu vezanu za to, citam literaturu koja opisuje upravo bezbolan porodjaj, idem u skolu za trudnice gde ucimo pravilno disanje koje sluzi za smanjenje bolova... Sve kao super, i dobro, pa nek i boli , mo's misliti, sve je nas majka rodila, i prezivela taj porodjaj, i jos koliko puta se usudila da to ponovi.... Nista strasno, zena je i predodredjena da to izdrzi...

Nego danas, predavanje u porodilistu, lekari nas malo blize upoznavali sa nekim procedurama prijema i samog toka porodjaja. I odjednom, gledajuci fotografije porodjajne sale, boksova, pa cak i sobe u kojima su smestene porodilje, uhvatio me neki cudan strah.... Ne znam zbog cega, ne znam cega sam se uplasila... Bola se ne bojim, nije mi stran, i imam visok prag bola, i nisam neka kukavica, nista strasno. Sam proces porodjaja, ni to mi nista ne deluje strasno, ili bar nije delovalo dok nisam imala toliko jasnu sliku  o tome... Na momenat sam pomislila : Blago onim zenama koje se porode na carski rez, uspavaju ih, i kad sve bude gotovo, probude ih... S druge strane zelim da budem svesna, zelim to da dozivim i prozivim...  U meni se javilo mnogo oprecnih, i veoma cudnih osecanja u isto vreme, i na kraju svih strah.... Blaga panika... a to je bas ono sto se ne preporucuje. 

Imam ja jos da guram, punih mesec dana, i jos malo jace, mozda ce sve sto osecam da iscezne ili bar da se nekoliko puta promeni, i verujem da cu biti maksimalno prisebna kad dodje taj veliki trenutak... Sad sam malko zbunjena, ali kazu da je to Ok. cak su nam danas rekli da se zena jedno 6 nedelja pre, i 6 nedelja posle porodjaja smatra blago neuracunljivom zbog velike oscilacije hormona, i da cak moze i da ubije nekog a da ne odgovara.... Hm... zanimljivo :D Mada tako daleko necu bas ici...  Cak ne zelim ni da odreagujem na provokaciju, pravicu se da ne znam, a svi me danas to pitaju... Buduci tatica je na Fejsbuku stavio da je veren... Moj komentar na to je sledeci: Mi cak nismo ni prijatelji, i ako je i veren nije samnom, ja sam Single.... I happy... I moje cedo je nemirno i gladno, stalno...i volim ga vise nego sto sam mogla ikada da zamislim da mogu voleti...

Prosle godine , na danasnji dan, doselili smo se u grad. Novi pocetak , pun radosti, iscekivanja... S jedne strane sreca, s druge strane tuga, jer tamo, odakle smo otisli, ostala je jedna ljubav, jedne zelene oci, zeleno... sve zeleno...

I Garavi Sokak sad peva:

 Ponekad, kad nemas 

nista pametnije
ti mi dodjes u secanje
i vrata razvalis

Ponekad, kao stena 
od kamena
pustim plimu da pobedi
i da me s tobom povredi

Ponekad, i nikad vise
setim se, al' vreme brise
sve sto je bilo izmedju nas

Ponekad, samo kroz snove
dosetas u dane nove
podsetis da jedini si spas

Konobar, donesi 
cugu za ovaj sto
proveri lager pica mog
nocas cu da se napijem

Konobar, donesi 
uvek case dve
jer tako mnogo lakse ce
tuga noge da dobije

Ponekad, i nikad vise
setim se, al' vreme brise
sve sto je bilo izmedju nas

Ponekad, samo kroz snove
dostas u dane nove
i podsetis da jedini si spas

Ponekad, kada se 
za sobom okrenem
lavina suza se pokrene
zbog svega i zbog svih

Ponekad, i Dunav se zaustavi
neslana sala sudbine
cini se da smo bili mi...

Puno toga se desilo za ovih godinu dana, nova ljubav, nov zivot, sve sam to zelela, i srecna sam, ne zalim se... Al' ponekad pomislim sta bi bilo da je bilo..... Ponekad u sebi, dozvolim da ispliva ona velika ljubav prema njemu, koja se nikad nece ugasiti... Ponekad... I kako bi bilo da je on otac mog sina... Hm... 

Malopre sam procitala jedan divan odlomak iz Balaseviceve knjige. Malo sam se zamislila, nesto me to sve cesce susrece u poslednje vreme. Razmisljam o zajednici, o braku... Kako to izgleda imati pored sebe nekog muskarca u koga imas dovoljno poverenja da mozes da mu prepustis neke vazne i bitne stvari? Kako je to imati nekoga da ti namesti jastuke kad legnes , a tesko ti je da se pomeris...? Nekoga da ti izmasira ledja, da te zagrli, da ti mazi stomak i da se zajedno radujete i uzivate u bebinim pokretima... Hm... Ne znam... 

Da, priznajem, volela bih da je situacija drugacija, volela bih da je u mom zivotu takav neko, tj da je otac mog detete takav neko. Volela bih da ga volim, i da on mene voli... Volela bih da sa nekim podelim slutnje i strahove, nadanja, zelje... Ponekad pomislim da sam ovako jaka samo zato sto sam sama, nemam kome da se prepustim, ne smem da dozvolim sebi da se opustim... Ne zelim da svoj i zivot svog deteta prepustim slucaju.... Ne zelim da budemo povredjeni...

Mozda sam pomalo sebicna, i to se pitam ovih dana : da li sam? Otprilike : Imam svoj mali svet i oko njega Kineski zid... Kao sto peva Riblja Corba. Bio tatica danas opet, pita moja drugarica: sta je on sad navalio da dolazi svaki cas? E, pa misli covek da ce, ako se bude pravio ozbiljan, neko i poverovati u to... Mozda neko drugi, ali ja... tesko. Dosao danas sa idejama, od kojih mi se zavrtelo u glavi. Opet, opet, opet... Ista prica, potpuno ista prica kao pre par meseci kad je poceo da se interesuje za nas. Potpuno me ignorise, nista sto sam do sada rekla, ili uradila nije vredelo, nista mu nije doslo do mozga, on i dalje tera po svom, s tom razlikom, ovaj put ima blagoslov od Gospodje Mame... Opet sam se zapitala: sta to meni fali? Jesam li luda, ili blesava? Ili je on lud, ili glup, ili me zajebava...?

Mozda treba da pocnem da pricam na spanskom, ne znam vise sta da uradim i jos mi on kaze da sam sebicna sto beba nece da se pomeri kad je on blizu, kao ja sam ga nagovorila da miruje... Zaboga, pa kako mogu bebu u stomaku nesto da nagovorim...  I sebicna sam sto necu da se udam za njega sada, kad mu je mama dozvolila, i sebicna sam sto necu da odem da zivim sa njim u selendru ( ja inace volim ruralne sredine, odrasla sam u takvoj, ali konkretno ovu ne volim , s razlogom )... Dobro , ok, ako on tako kaze, sebicna sam... I sad u inat, dete ce imati moje prezime, meni je tako najlakse, i ne zelim da ga pustim da dodje kod mene da spava nekoliko dana kad bude slobodan, da me samo bolje gnjavi... I daj da opravdam to sto sam sebicna, da smislim jos nesto.... Hm... Hm.... Da, eto nisam zelela da mu posaljem poruku da sam stigla kuci... I eto, iskoristicu ga sledece nedelje da kupi ono sto mi nedostaje za pocetak bebinog zivota, a necu se za uzvrat udati za njega ili ga pustiti da me cmace na sred grada... Eto, mislim da je dovoljno za pocetak...

I sad stvarno: sta meni fali? 

Kreativni ili ne, ali ne volim ga, ne snalazim se u njemu... U toku su velike pripreme za dolazak novog clana, sve ispreturano, istumbano, ne znam gde se sta nalazi, krecenje, kad ce vec jednom da se zavrsi, pa onda ribanje, a ja ne mogu nista osim da nadjem sebi malo, samo malo prostora da se izvalim, i podignem noge... 

Retko kad mi se u zivotu desilo da jednostavno zelim da pobegnem, negde daleko, na pusto ostrvo mozda... Bez struje, telefona, ljudi.... I da pozelim da se vratim tek kad sve bude sredjeno, kad sve bude gotovo.

Ako mi je za utehu, bar mogu da spavam... I da sanjam... I riknula muzicka kartica na kompu, pa ne mogu da slusam ni muziku... Kaze moj bata zamenice je kad prodje ovaj haos.... AAAAAAA...

A moja mala dusica vesela i razdragana, negde sam procitala da kad je beba jako nemirna u stomaku, to znaci da je srecna i zadovoljna... A moja beba ne prestaje da mrda. Kad ja spavam i on spava, a kad smo budni, ih.... A sad je i ojacao, pa me nekad momacki grune u rebra....

Al procice i to, i haos u kuci, i haos u glavi... Jos malo, dva meseca...