suncica

Spavaj duso, molim te, sest sati ujutru je... I na te reci dobijem najlepsi poklon na svetu, veliki , siroki osmeh... I vise nije bitno ni koliko je sati, ni koliko sam umorna. Sve nestane pred tim cudom... 

Secam se dok je bio u stomaku, svih pokreta, svega sto sam osetila...  I gledam ga sad, mali covek, koji me razume kad mu pricam, peva samnom kad mu se svidja pesmica, smeje se, i gleda me svojim pametnim toplim okama... Nisam nikad mogla ni da zamislim, ni da pretpostavim kakav je to osecaj. Biti majka je najveca privilegija koju sam u zivotu stekla, i nikad necu biti vise ponosna, kao sto sam ponosna na svoje dete.

I dobila sam jos jedan poklon, dusa moja jako lici na mene, nema nista na baksuza tatu, koji se nije udostojio ni paketic za novu godinu da mu donese, a kao voli ga, i hoce da me ponovo osvoji da budem sa njim...