suncica

Sutra i zvanicno.

Uvek u jesen, stisne me neka tuga, seta...  

" Al kad dođe da idem, strašno moram da idem. 

Nije važno kuda ću. Nije važno zašto ću..." M.Antic

I uspavam malog Andjela, malo ga gledam kako spava snom pravednika.
Zatim ustanem i krenem, idem, nije vazno gde, nije vazno zasto, idem, hodam. Hladnoca prija... I pocnem da osecam, jako, kao da imam rupu u grudima... 
Znam, tamo negde, On isto tako hoda, i isto oseca... 
Samo se jos nismo sreli... Mozda jos nismo naucili sve sto treba da znamo da bismo se prepoznali.

Mozda jos nije nase vreme. Ali, trazimo se, i znamo da onaj drugi zna... Osecamo...
Jer jesen uvek donese mirise, neke davno zaboravljene snove. Ceznju...
I potrebu za zagrljajem, jer su noci hladne...