suncica

Moje malo, čudo nad čudima... Sa velikim smeđim okama, i prstićima lepljivim od čokolade, priđe mi, uhvati me za obraze i privuče sebi, zatim slatke umazane usnice priljubi na moj obraz... Neprocenjivo...

A koliko juče, ili pre godinu dana, tačno na ovaj datum, sedela sam na rođendanu kod prijatelja, i jedva čekala da izadje. Sa ogromnim stomakom, debela, teška... Ali nadasve srećna...

Još malo, sad već brojim dane. Prođe godina... Do sada mi godina nije predstavljala ništa posebno, jedna manje ili više... Ali sada shvatam vrednost svakog trenutka, svakog dana, nedelje, meseca.... 

Gledam neke fotografije, kad se rodio, pa kad je imao par meseci, prisećam se, čini mi se ponekad kao čitav vek iza nas, a bilo je tek skoro... Sećam se prvih kupanja, i deranja na sav glas, pa tek oblačenja.... Sad se suočavamo sa bežanjem, i urnebesnim smehom kad ga vijam po krevetu da mu obučem pižamicu... 

I kako se rodjendan bliži,  sve više imam osećaj da će mi suze ići taj dan... Setiću se porođaja, emocija... Svega... Već sad se prisećam... Ali to će biti suze radosnice... 

Bio jednom jedan Vuk, i bio je daleko. Nazivali su ga raznim imenima: Tornado, Beli... Nekontrolisani...

I bilo jednom jedno devojče... Naizgled krhko, i nežno, a ustvari jako kao stena...

Lutali su tako, svako u svom svetu, svako na svom putu... I odjednom, vetar neki doneo je njene mirise  njemu pod nos...

Ona je osećala da je on tamo negde, i da je čeka, jos dok se nisu sreli, osećali su se... Kao što se oseća ona druga polovina srca... I poslala mu je poljubac...

Vrebao je, čekao je , išao prema njoj... A ona je čekala samo maleni mig, znak da je poljubac stigao gde treba...

Na prvi nagoveštaj, bila je spremna, stajala je mirno i dozvolila je da se povetarac pretvori u Tornado, u njega...

Kako se vetar pojačavao, bivala je sve spremnija za ono što sledi, za pravu oluju. Oklevao je, mislio da će je povrditi ako dune jače, ako da sve... 

Zapanjila ga je njena snaga, njena spremnost da se bori, kao prava vučica... Malo po malo, dan po dan, on je duvao sve jače, a ona sve više otvarala svoja nejaka pleća i svoju nežnu dušu...

Davala mu se, puštala ga da udje u svaku poru, u svaku ćeliju, i uživala u svakom udaru snažnog Tornada... 

Što je on duvao jače, to je ona bila snažnija i spremnija. Gledala ga je pravo u oci...

Svojom belinom, osvetlila mu je put, donela svetlost u njegovu mračnu šumu, i dala mu smernice kako da dodje do nje.

Obojila je njegovo srce duginim bojama, približila mu se sasvim, dozvolila da joj se uvuče pod kožu...

Sad čeka, čeka da oseti njegov dah na svom vratu, snažne zube na svojoj mekoj, beloj koži... Čeka njegove plave oči, kao nebo, da ih upije u sebe...

I bela koža čeka njega, Tornada, koji će doći preko Dunava, i uzeti je.

Ona stoji i čeka, on dolazi, neminovno.

Prvi njen, a bez nje...

Na danasnji dan je odlucila da oplemeni svet...

Zamisljam kako bi bilo da je tu, sta bismo joj kupili na poklon, cvece obavezno, gerbere, obozavala ih je... I tortu, neku lepu. I bili bismo tako srecni i veseli.... Njen divan dan bi bio uvertira za nase, koji ce uskoro...

Ali, ona je odlucila da ode... Dobice cvece, mozda budu i gerberi... Dobice svecice, one male ukrasne, uvek ih je volela, gorece za njenu dusu... Dobice neizmernu ljubav nas koji smo ostali da je se secamo, i cuvamo uspomenu... Da onima, koji nisu stigli da je upoznaju i da uzivaju sa njom, prenesemo bar delic nje...

Mama, srecan ti rodjendan, pocivaj u miru. 

Miris kiše... 

Miris jeseni... 

Miris vatre u kaminu...

Miris jabuka sa cimetom... 

Miris dunja na ormanu... 

Miris lavande na dzemperu izvađenom iz ormana... 

Miris slavske sveće... ponekad i duvanskog dima...

Miris bebe... Mog Anđela...

Miris vetra u kosi... Miris Mog Tornada... 

Miris snega... Pahuljice na nosu...I mokrih rukavica od grudvanja...

Miris Jelke u uglu sobe, okićene, šljašteće... 

Miris sarme i pečenja u novogodišnjoj noći... 

Miris Njegovog ramena dok plešemo....

Miris prve jutarnje kafe... I doručka...

Miris sveže kuvanog mleka...

Miris Njegovog dlana dok me miluje...

I miris malene glavice, dok mi se umiljava...

Miris ljubavi.... 

Na današnji dan rodio se, obradovao svoje roditelje, samo trenutak stariji od mog Sunašceta, koje danas puni 11 meseci.

Sigurna sam da je podjednako željena beba, i da je usrecio naseg dragog blogera Stepskog Vuka, i njegovu voljenu dragu :)

Drugaru Ognjenu želimo srećan Prvi rođendan, i da ih još mnogo, mnogo proslavi u zdravlju i veselju sa svojim dragim roditeljima :)

p.s. Srećnih 11 navršenih meseci želim svom malom čoveku Nikoli :)

Nek su nam živa, zdrava i srećna dečica :)))))