Istinita bajka
Bio jednom jedan Vuk, i bio je daleko. Nazivali su ga raznim imenima: Tornado, Beli... Nekontrolisani...
I bilo jednom jedno devojče... Naizgled krhko, i nežno, a ustvari jako kao stena...
Lutali su tako, svako u svom svetu, svako na svom putu... I odjednom, vetar neki doneo je njene mirise njemu pod nos...
Ona je osećala da je on tamo negde, i da je čeka, jos dok se nisu sreli, osećali su se... Kao što se oseća ona druga polovina srca... I poslala mu je poljubac...
Vrebao je, čekao je , išao prema njoj... A ona je čekala samo maleni mig, znak da je poljubac stigao gde treba...
Na prvi nagoveštaj, bila je spremna, stajala je mirno i dozvolila je da se povetarac pretvori u Tornado, u njega...
Kako se vetar pojačavao, bivala je sve spremnija za ono što sledi, za pravu oluju. Oklevao je, mislio da će je povrditi ako dune jače, ako da sve...
Zapanjila ga je njena snaga, njena spremnost da se bori, kao prava vučica... Malo po malo, dan po dan, on je duvao sve jače, a ona sve više otvarala svoja nejaka pleća i svoju nežnu dušu...
Davala mu se, puštala ga da udje u svaku poru, u svaku ćeliju, i uživala u svakom udaru snažnog Tornada...
Što je on duvao jače, to je ona bila snažnija i spremnija. Gledala ga je pravo u oci...
Svojom belinom, osvetlila mu je put, donela svetlost u njegovu mračnu šumu, i dala mu smernice kako da dodje do nje.
Obojila je njegovo srce duginim bojama, približila mu se sasvim, dozvolila da joj se uvuče pod kožu...
Sad čeka, čeka da oseti njegov dah na svom vratu, snažne zube na svojoj mekoj, beloj koži... Čeka njegove plave oči, kao nebo, da ih upije u sebe...
I bela koža čeka njega, Tornada, koji će doći preko Dunava, i uzeti je.
Ona stoji i čeka, on dolazi, neminovno.
Tornado se razduvao nekontrolisano nad tom belom kožom koju udiše punim dahom.
Ona čeka i on će doći sa prvim vetrovima da joj pogleda u zenice svojim plavetnilom očiju i da joj napiše u 'dve reči' sve što nije mogao da izrekne...
Piramida je razbijena, komad kristala je u njenim rukama...čvrsto drži...
Autor beliocnjak — 20 Okt 2011, 00:13
Искром сузе капи белог облака на длану од нежне меке коже невиног срца пуног љубави почиње да живи љубав чежње вечног давања и доброг времена.
Поздрав велики Сунчице за изванредно леп опис скоро као песма у прози.
Autor krilaandjela — 20 Okt 2011, 00:39
Jako lepo napisano i opisano...prava a strastvena bajka.
Autor sanjarenja56 — 20 Okt 2011, 07:46
Vuce, znas da je komad kristala u sigurnim rukama? :)))
Autor suncica — 20 Okt 2011, 18:35
krilaandjela, hvala :)
veliki pozdrav i za tebe!
Autor suncica — 20 Okt 2011, 18:36
Sanjarenja, hvala i vama :)
bajka je prava i istinita, i zivimo je :) pozdrav :)))
Autor suncica — 20 Okt 2011, 18:37