K’o u onome snu…(ili Nista nije slucajno)
Hiljadu puta sam ponovila, i hiljadu puta se pokazalo kao ispravno i tacno, nista nije slucajno... Nista se ne desava slucajno. Sve je sa razlogom, bas u pravom trenutku...
San.
U drustvu sam Onog-koji-je-Someone-like-covek-sa-imenom-Zivot, i on me nesto bas i ne primecuje. Odlazim tuzna, besna, hodam prema mojoj A, i pricam joj naglas, kukam, zalim se, kakav je, sta mi radi, a ne zna sta pocinjem da osecam prema njemu, i ona mi ocima daje neki znak. Utom se okrecem, On iza mene, prilazi mi, i zagrli me, jako, jako, jako... Trenutak vecnosti. Savrsen sekund...
Budim se sa njegovim imenom na usnama. Osecam njegov obraz tik uz moj, i osecam da mi bedra bride od njegovog dodira...
Jutarnji ritual, kafa i komp, servisne informacije, provera mail-a, naravno Fejsbuk. Po stoti put kucam njegovo ime, znam da ima profil, nikad nisam uspela da ga pronadjem...Puf... Gleda me sa one profil slicice... Gleda me onako, kao kad zeli da mi kaze da me zeli, a nije ni mesto ni vreme da mi to kaze... I ne, nisam ga dodala, znam da jaaaako retko posecuje tu drustvenu mrezu... I nismo se videli vec danima... Od proslog petka... I kad smo mogli da se sretnemo nekako smo se omasili... A mogla sam da sacekam da se pojavi, nisam. Udaram ceznju... I sutra, cekam sutra... Da vidim sta ce jos da se desi, da mi potvrdi recenicu sa pocetka posta... Nista nije slucajno...