suncica

Dotakli smo se teme vise sile, da li postoji neko ko vuce neke konce, kako neke stvari funkcionisu... Ispricao mi je jednu pricicu....

" Verujem da tamo negde u svemiru, postoje bica mnogo vece inteligencije nego sto je nasa. A posto je dokazano da ljudski mozak proizvodi struju, nekih 5 ampera, ili mili ampera... Mozda mi, ljudi, njima sluzimo kao izvor stuje, kao baterije, za njihove uredjaje. I znas, kad sam te prvi put video, prepoznao sam te, kao da smo se vec negde sreli. Mozda u fabrici u kojoj smo proizvedeni. Mozda imamo isti serijski broj. Mozda smo ti i ja parna i neparna strana iste baterije, i pripadamo dedno drugom...
Eto nije neka realna pricica, ali je bar zanimljiva... Razmisli o tome..."

I sinoc smo se dogovarali da se vidimo, ali glupava temperatura nam je pokvarila planove. Bio je vrlo tolerantan, samo je rekao:
"ne mari, sad kad smo se pronasli, kad su nam se prepoznali serijski brojevi, sve vreme ovog sveta je nase, i citav zivot pred nama..."

Ruka u ruci, i skriveni pogledi. A maske su odavno pale.
Smeskamo se kao decica, trckaramo po ulici. Negde se i suzdrzavamo, kao da odlazemo trenutak kad cemo ostati sami...  Prija nam igra. Odavno je nismo igrali. Pravimo se nevesti, oboje, a savrseno dobro znamo sta ko i u kom trenutku treba da uradi... I rastanak, samo na kratko, savrsen... I jos savrseniji susret posle nekoliko minuta...

Pa stojimo na cosku, oprastamo se, dugo, a ne zelimo da odemo jedno od drugog...
Sabiranje emocija i utisaka... I neizbezno pitanje, da li je moguce da se i meni TO konacno desava... ?  I da li je sve suvise savrseno da bi bilo stvarno? Pa me prosto strah da cu se probuditi iz tog sna... Ali ne budim se. San traje. I stvaran je. I to bas danas, kad se slavi praznik ljubavi... Eh... Mogla bih i da se opustim konacno.