Da li ces ove noci, mirno na pocinak moci da odes?
Ove noci kad se sve podelilo... Dobro i zlo... Sjaj i tama... Ljubav i mrznja...
Da li su te bar malo pecnule reci? Izgovorene u napadu onog trenutka kad sam najranjivija, a moram da budem najsnaznija... I kad mi jednostavno treba jedna lepa rec i jedan iskren zagrljaj...
Da li si osetio bar delic onog sto sam ja? Da li si osetio bes i nemoc u svakoj mojoj reci, u svakoj mojoj misli...? I da li znas koliko sam malo zelela od tebe? A tebi je i to malo bilo suvisno...
I jednostavno je kliknulo... Napisala sam ono od cega sam danima strepela, skrivala se, i nadala se... Mastala... Konacno je dosao trenutak istine... I sama cinjenica da si i njega precutao... dovoljna je... Znas , savest je ono sto dodje i proradi, onda kad bude malo kasno...
Ja cu u san mirna, doduse tuzna... A ti? Zeleni moj svete?
A ti me nisi prestao, i nikad neces prestati...
Od prvog, onog bas davnog prvog puta, koga nekako, oboje nismo ni svesni, pa do prvog puta sada, kad smo mi, ovi mi. susreli poglede, moj svet je obojen u zeleno... I isto ono osecanje, nemoci, tuge besa.... Nedorecenosti... Pitam se cemu... i da li je vredno... I sigurna sam da mora biti vredno, i da mora biti nas trenutak jednom... Mozda tek za isto ovoliko godina koliko je proslo od onda... I suze.... puno suza... Tuga.... Zaboravila sam sta znaci ovakva tuga, ceznja za necijim rukama, usnama, pogledom... Ceznja za necijim recima i mislima... Ceznja za necim sto je moglo da bude savrseno,i patnja sto nije uspelo... Ili mozda i bi, a nismo ni probali... zato sto si nestao... pobegao, povukao se, a ja ne znam zasto...I to me najvise boli... Boli me sto me ne volis......
Nisam sigurna imas li predstavu, sta si sve probudio u meni...
NIsam sigurna da li mozes da pretpostavis kako se osecam na momente...
Koliko mi trebas, i onda sam u sledecem trenutku besna, pokidala bih sve i otisla... Dala se nekom drugom, samo da ne mislim o tebi... I kad me dovedes do tacke pucanja, jedan sms me samo sastavi i smiri, i nastavim da predem, tamo gde sam stala kad si odvojio svoje usne od mojih...
I jedino sto me odrzava na povrsini svesnosti je otisak tvoje ruke, na mom bedru. Miris tvog tela koji sam duboko udahnula...Kao najopojniju drogu, i cim miris pocne da iscezava ja kriziram, zelim jos, trebam jos... Trebam te...
Odakle ti pravo da predjes granicu mojih snova?
Kako si uopste pomislio da je ulaz tu slobodan?
Znas li koliko sam smisljala lozinku, zapetljavala karaktere, kombinovala slova i brojke... I sve je to palo u vodu, jer boja tvog glasa je razbila i onu najkomplikovaniju sifru...
Jedan tvoj pogled, bio je dovoljan da srusi zid, koji dugo vec gradim oko srca. A nisam htela, nisam dala... Htela sam da se Taj neki, poseban, potrudi, pomuci, zasluzi... Htela sam... A nisam znala da ce tvoj osmeh sve te moje tvrdoglavosti da raspline...
I pitam te sad, da li je to pristojno, da li je lepo obojiti moju tisinu bojom tvojih ociju...?
I jos te pitam sta sad da radim? Kako da zivim sa sobom, i kako da strpljivo cekam zvuk tvog kljuca, u vratima svog zivota, kad znas da sam nestrpljiva, i da zelim sve sad i ovde i odmah... ? I kako da prezivim ako odlucis da nikad ne iskoristis taj kljuc...?