suncica

Zakucao mi je na vrata taj cupavi i dlakavi. Dosao je da me podseti sve ono sto sam zakopavala i zatrpavala, duboko u bespuca podsvesti. Bio je nemilosrdan. Kidao me na komade. Rasparcavao me, dok nije ostala prazna ljustura, telo jedno, koje se krece po inerciji, usahlo. Oci bez sjaja, reci bez odjeka. A dusa moja, sedela je negde, gore visoko, gledala u to telo, koje je izabrala, i smeskala se, jer je znala. Znala je da ce se iz toga izroditi nesto, sto ce nam koristiti.
Covek nesto promeni u zivotu, kad mu dosadi da bude nesrecan.
Tako i bi. Na kulminaciji moje "nesrecnosti", u moj zivot su usetali pravi ljudi. Bio je trenutak, bila sam spremna, i ucitelj se jednostavno pojavio.
Prva stvar koju mi je rekao bila je: Zasto to radis sebi? Nisam razumela. Mislila sam da su drugi "zli", drugi me maltretiraju, drugi su losi prema meni. Pravdala sam se. Usledilo je novo pitanje: Zasto to radis sebi? Pa red pravdanja, pa jos jednom : Zasto to radis sebi? Sve dok vise nisam imala ni jedan izgovor, ni jednu rec u "svoju odbranu".
Tada pocinje. Nizu se lekcije. Nizu se saveti.

Nastavice se...