suncica

Mozda po prvi put, od pocetka svega ovoga, imam osecaj da cu zaista imati bebu. I vise ne posmatram to malo bice kao "plod" koji se formira u mom stomaku.

Bila sam juce na expertnom ultrazvuku. Simpatican nalaz, pise: mozak- vidjen, zeludac- vidjen, ruke, noge- vidjene.... Hehehe, pa naravno da ce da ima sve organe i ekstremitete, nego bilo mi simpaticno. U toku pregleda doktorka prokomentarise: nemirna je beba, mrda se...  I to je sve uticalo na mene jako pozitivno, jako sam srecna... 

Onda stizem kuci, i dobijam sms od buduceg tate: pita me kako sam, kako je beba, jel znam sta nosim, i ako mi bilo sta treba da mu javim, samo da trazim.... Zamalo da mu odgovorim: " fala al od tebe bato ni aspirin..." precutala sam... Sad odjednom kao osecaj odgovornosti :///

Cim se procula vest o tome da smo raskinuli, da nismo u kontaktu, prestala mamica da ga tetosi, mislila da ga je "spasla" od mene, i ponovo ga prepustila zivotu, a on odmah brze bolje, kao sta god ti treba javi... Ne treba mi nista, sad vise nista... Kasno je...

Ja imam svoj zivot, imam svoju srecu, plivaca koji sad pliva po mom stomaku... To je neprocenjivo, sve vise postajem svesna toga, i jedva cekam da ugledam to malo bice, okice, prstice... I ako je postojao neki strah u meni, sad ga vise nema, sad vise nista ne postoji, u meni, i za mene osim malenog stvorenja... moram da cekam jos mesec dana da mi potvrde , bice Nikola...