suncica

Oozavam ovo doba godine , podseca me na sve lepe stvari koje su se desile, podseca me da sam srecna sto sam ziva, i sto sam bas sada bas tu gde jesam, bas ovakva.... Mozda podjednako volim pocetak jeseni, ili takozvano Miholjsko leto... Ali ubi me sad ova hladnoca. I kisu volim, volim zvuk kapljica dok udaraju u prozor... Podsecaju me na neznost, na topli zagrljaj drage osobe.

Tako pod utiscima mirisa u vazduhu, i neke skrivene zelje za ljubavlju i neznoscu sanjam Njega.

Cesto ga sanjam, jer je to jedini nacin da budem bar malo u njegovoj blizini, u njegovom drustvu... On je moja prva ljubav, po njemu ce moj sin dobiti ime, i on je neki nedosanjani san, ceznja, i neostvarena zelja, jer nikada nista vise nismo imali osim stiska ruke i mrsavog cao, i zajednicke skolske fotografije...

Sanjam ga, u beloj kosulji je ( ne znam sto je to uopste bitno), i uspela sam da mu ukradem jedan poljubac, ovlas dotaknute usne, i on odlazi u neku drugu sobu da spava, i nista sto ja radim ne priblizava ga meni ni na milimetar.... Zatim cudno saznanje, ja sam bolesna, i nema leka, umrecu cim se porodim.... Kupim svoje stvari i nekud idem, i kao usput govorim mu: Ja cu umreti, zar ti nije zao sto nisi hteo da budes samnom, da mi poklonis toliko malo...I on zbunjeno odgovara: pa... ali... ja te volim... Samo sam ga potapsala po ramenu, rekla : ni da lazes nisi naucio, ali neka, to je vrlina... i odlazim u nepoznatom pravcu.... 

Probudila sam se jutros pomalo zbunjena... Sta bi to sve trebalo da znaci... Snovi su cudo, u snu sam se toliko puta zaljubila, i odljubila, i svasta prozivela, najrealnije moguce, kao da je stvarno... I uvek sam se pitala da li ja njemu nekada padnem na pamet, ili dodjem u san... Mozda i ne zna da sam to ja... da li prozivljava sve to isto kao ja... Da li sluti.....