Sve ono sto su prećutali
...
A znao je on. Ubila bi ga čežnja, ako joj da da živi. Ubilo bi ga saznanje da je nema. Da se uplašila, pobegla. Da su je prestravile reči duše crne kao ugalj. I da je zapravo, ona jedini tračak svetlosti, što ga drži gore, iznad vode. Želeo je sto duže da je zadrži, jer obećala je da će čekati. Samo da istraje, da ne pobegne pre kraja. Da istraje, a da joj dusa i telo ostanu čisti, kao što su sada. Da je ne uprlja njegov pakao, njegova tama. Toga se on bojao, a ne pustih reči. A strah ga je samo jos više gurao u tišinu, u mrak.
Slutila je da se iza njegovog ćutanja krije nešto više. Mislila je da mu nije zanimljiva, da mu je dosadna, da ga je previše stisnula za tu priču. Ali tako je vešt sa rečima. Tako ume da miluje dušu.
Svaki put kad je htela da odustane, nešto ih je spojilo. Nešto ih je uvek vraćalo onom drugom. Gledala ga je kroz zlatni okvir naocara. Njene oči su molile. "Priču mi napiši", izustila je sa pola daha, a suzica je skliznula preko rumenog obraza. I to ga je slomilo. Sve će da podnese, i put do pakla i nazad, ali njenu suzu, zbog njega nastalu, nikako. Lavina reči je potekla, preteći da pohara sve pred sobom, i ono zrno razuma, zatrpalo je emocijama, skrivanim kroz nekoliko života.
To be continued...
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi