suncica

Tek sad shvatam kumu, i sta je mislila kad je govorila: samo nek su mi deca zdrava.I meni je to sad najvaznije. Razmisljam ovih dana sta bih uopste mogla da pozelim jos u zivotu. Sve mi je nekako potaman, osim jednog. Nedostaje mi mama. Ne treba mi pomoc, sve stignem , sve mogu, i jos se i dobro naspavam posto mi andjelko spava celu noc, a danju je dobrica. Fali mi samo da je tu... Eto ponekad...

Uglavnom ni ne stignem da razmisljam, ni ne zelim da razmisljam o tome. Samo uvece, kad svi legnu, i utihne kuca, ja se setim... Al brzo me prodje, zaspim i obavezno je sanjam. Nekako ne mogu da prihvatim tek tako da je nema vise, da vise nece nikad doci... Lakse mi je da se pravim da je otisla negde i da ce doci svakog trenutka. Morala sam da se naviknem samo na trenutno fizicko odsustvo... Valjda tako mora... I ta ce mi zelja uvek ostati neispunjena, da je vidim opet, i da vidi mog sina, i da bude ponosna na mene, na njega....Na sve nas.....

I zaista ne znamo sta imamo dok to ne izgubimo!