Sve je bilo u redu. Bila sam srecna i zadovoljna, vesela i nasmejana... opustena...
A onda , jednog dana, stigla mi je poruka... Sad razmisljam, sta bi bilo da nije bilo tako. Gde bih bila ja? A gde bi bio on?
Srce je samo pocelo malo drugacije da kuca. Malo vise u ritmu sa njegovim. Tih dana sam umirala, i ne sluteci da ce to izaci na ovo, sto jeste. Od prvog trenutka, te poruke, moje ruke na njegovom ramenu... golom... Osetili smo se, toliko snazno, prepoznali se, i poceo je da mi nedostaje, kao da mi fali ruka ili noga...
Nas prvi razgovor, posle toga, lupez... I onda me je pozvao na kafu. Krenula sam sa njim kao da se oduvek poznajemo, i tiho sam drhtala dok me je uvodio u "tajne" pecanja (sportskog ribolova), ciju svrhu ni danas ne razumem... eh....drhtala sam od njegovog pogleda, od njegove blizine, a ne znam da li je uopste slutio sta se u meni desava.... Narednih dana, potrudila sam se da mu uvek nekako budem na vidiku, i svako vece smo bili zajedno... setali, pricali, opusteno neobavezno... Vec tada sam znala da ga Volim vise od sebe same, i bilo me je strah od toga...
Kad nije bio tu, zvao me je po 5 puta dnevno, bas da mi nesto kaze, vazno :P, i to bas meni.... uh... nisam mogla da docekam da dodje, zelela sam ga, njegovu blizinu, drustvo, njegov pogled... sve... To vece je bilo toliko hladno, 6 stepeni, a mesec jun! Setali smo, setali, setali... Obecala sam da cu nesto da mu objasnim, da mu nacrtam, i rekla sam mu da cu poneti rokovnik da mu nacrtam... Na kraju sam mu rekla da cu poneti rokovnik da ga zviznem u glavu, da shvati ono sto je jaaaako ocigledno.... A nisam smela da ga pogledam u oci i izgovorim to... Onda me je poljubio! Bio je to najlepsi poljubac u mom zivotu.... Narednih dana, stavio mi je do znanja da oseca isto sto i ja, samo on nikada ne govori o svojim osecanjima. Pokazuje ih , i to vrlo ocigledno...
Bila sam najsrecnija osoba na ovom svetu, prvi put u zivotu, osecala da sam voljena, i da volim. Ucinio me je ponosnom na sebe, na njega, na ovaj zivot!
Da, naravno, postoji problem! Moja ljubav je prevelika, i sebe sam zanemarila totalno, a njega verovatno pocela da gusim, malo... Ili je mozda sudbina umesala prste, ili neki drugi ljudi, ali nas odnos se promenio... On je postao malo hladan, dalek... Mada ne uvek... I da, mozda sam preterala, ja bih vec da se udam za njega, da mu rodim decu, ja bih sve... A on se malo boji...
Plakala sam, nije vredelo, sebe sam mucila, jos manje je vredelo, njega sam bombardovala porukama....Sad sam se malo smirila... Prihvatam da nam se veza promenila, prihvatam opusteniju varijantu... I sve to jer znam da smo sudjeni, jer znam da ce se na kraju ozeniti samnom, znam da cu mu roditi jednu malu devojcicu...
Jednostavno znam, jer tako osecam, i to je moja istina, i moja sudbina, i sve su ovo iskusenja, koja ce nas oboje osnaziti, za dalje borbe u zivotu. I zato sam nasmejana, jer sam bas Ja sveko vece pored njega, ja ga ceskam, ja ga ljubim, i ja ga nerviram, i ja ga Volim do neba, i nazad...
I opstacu , i istrajacu, dok on ne svati ono sto sam ja shvatila cim su nam se pogledi sreli....
Volim te srce moje, najvise na svetu!!!!!