suncica

Obecala sam sebi da mu neko vreme necu reci da ga volim.... To Volim te ume nekako da se izlize, da izgubi smisao... da postane nesto kao Dobar dan u prolazu....  Odlucila sam da ga kazem samo kad bude pravi i jedinstveni trenutak... kao sinoc... kad lezem u krevet pored nekog ko je moj, sa kim osecam toliku bliskost... kome mogu sve da kazem... da se poverim... i ono sto me najvise boli, i ono sto me najvise raduje.... i kad ispricam bolne trenutke koje sam u proslosti prezivela, ne osudjuje me, ne uzima mi za lose sto sam kao vrlo mlada, i vrlo glupa uradila sve ono sto nije bilo dobro za mene, nego mi kaze kako je srecan sto sam uspela da se izborim sa samom sobom i prevazidjem sve to.... i kad me potom celu noc tako cvrsto drzi u narucju, da mi da do znanja da je tu za mene, i da me cuva... i da me nikad nikom nece dati.... da otera strah mojih kosmara... i da obrise suzu sa mog obraza... i da obasja svaki moj dan svojim osmehom, svojim pogledom... svojim postojanjem u mom zivotu....  sunce moje....

mislila sam da necu vise voleti tako... mislila sam da ce sve drugo biti drugo, a ne ponovo prvo... i u jednom od onih savrsenih cutanja sa nekim ko ti je najvazniji... setih se njega, bivseg, setih se stiha Mike Antica : "znam sutra ce drukcije tepati i voleti, nase stare osmehe niko nece shvatiti... mozda ces me traziti, mozda ce te boleti, al' se vise nikad necu tuda vratiti..."

i onda mi jednostavno ispade pitanje: ''ljubavi gde si ti bio letos, i sta si radio? "

i on mi odgovori, tako sigurno, kao da sam ga pitala "kako si?"... odgovori mi :"Trazio sam tebe..."

i nastavili smo da cutimo...  a vazduh je bio ispunjen nasom ljubavi.... 

evo me... posle par meseci... toliko toga se desilo, a ja ne znam odakle da pocnem... morala sam da se naviknem da sve ono sto mislim i osecam drzim duboko u sebi... sa doticnim iz proslih pisanja... hm... sve u svemu nista... poslednji put se videli u septembru... culi se u oktobru, zvao me, pricali smo, tako bzvz, sve kao kad smo bili naj bolji... i samo mi je rekao da ne zna, i ne moze da mi objasni sta se to sa nama desilo, i zasto.... pitao me da li imam momka, i da li ce me isti pustiti da popijem kagu sa njim... heh... momka nisam imala, kafu sam mu obecala... nije se javio... 

bila sam u pravu, daleko od ociju- daleko od srca... pocela sam da se krecem da srecem razne ljude....da zivim, posle njega... :) tad sam srela i svog sadasnjeg momka, toliko slicni a opet susta suprotnost... samo zelene oci, gotovo identicne... dugo me je osvajao, dok nisam popustila... pocela ponovo da volim... ovaj put drugacije, jednostavno...  

"Ne, nisam imala leptirice u stomaku, jer On nije unosio nemir u moj zivot, vec mir...
Nisu mi klecala kolena pred sastanak s njim, jer sam znala da ce sigurno doci...
Ne, nisam bila ljubomorna, jer sam bila sigurna u njegovu ljubav..."

ali , ja ne bih bila ja, da i to ne zakomplikujem... probudila sam se jedno jutro, pored svog dragog... i kao munja, bljesak, nesto cudno mi je proslo kroz stomak.... setila sam se bivseg, setila sam se svega... trebalo mi je neko vreme da dodjem sebi, da se preispitam, da li ja to njega jos uvek volim, ili volim ovog coveka pored sebe... shvatila sam da ce ostatak mog zivota biti zauvek obelezen njegovim znakom... uvek ce on biti prisutan u meni, i kroz prizmu te ljubavi cu posmatrati svet oko sebe... i sad shvatam izreku: jedna ljubav se u zivotu nikad ne zaboravlja... i eto, necu ga nikad zaboraviti... a zivecu jos, i volecu... Cudni su putevi Gospodnji!