suncica

Obecala sam sebi da mu neko vreme necu reci da ga volim.... To Volim te ume nekako da se izlize, da izgubi smisao... da postane nesto kao Dobar dan u prolazu....  Odlucila sam da ga kazem samo kad bude pravi i jedinstveni trenutak... kao sinoc... kad lezem u krevet pored nekog ko je moj, sa kim osecam toliku bliskost... kome mogu sve da kazem... da se poverim... i ono sto me najvise boli, i ono sto me najvise raduje.... i kad ispricam bolne trenutke koje sam u proslosti prezivela, ne osudjuje me, ne uzima mi za lose sto sam kao vrlo mlada, i vrlo glupa uradila sve ono sto nije bilo dobro za mene, nego mi kaze kako je srecan sto sam uspela da se izborim sa samom sobom i prevazidjem sve to.... i kad me potom celu noc tako cvrsto drzi u narucju, da mi da do znanja da je tu za mene, i da me cuva... i da me nikad nikom nece dati.... da otera strah mojih kosmara... i da obrise suzu sa mog obraza... i da obasja svaki moj dan svojim osmehom, svojim pogledom... svojim postojanjem u mom zivotu....  sunce moje....