suncica

Jednom sam pozelela nesto, cisto, iskreno, istinski....I da, ostvarilo se... Ostvaruje se polako...

I zbog toga mi smeta ova teskoba u grudima koju osecam. Znam da ne bih trebala da se osecam tako, jer sve sto sam zelela, ostvarila sam, zivim svoj san, i zasto onda tako reagujem na neke stvari... Zasto me pogadja necija ravnodusnost, negde sam je i ocekivala, zasto mi se place na pomisao o necemu sto je moglo da bude... Ili je to u trudnoci normalno, da placem na sve i svasta....

Ali se nikada necu pokajati zbog svojih zelja, koliko god mi sad bilo zao, u trenutku kad sam ih zamislila izasle su iz najcistijeg dela mog srca... I neka, neka boli, to znaci da zivim, jer ljubavi i nema bez bola... Tame postoje da bi prizvale sjaj.... 

Ponovo , posle nekog vremena, opet osecam da sam ona stara... Ona koja sam oduvek zelela da budem, ona Ja koju sam uvek volela, zato sam i postala takva...

Setila sam se pre neki dan, preturajuci po  nekim uspomenama, da sam imala snage u jednom periodu svog zivota da sve srusim, presecem, i uzmem zivot u svoje ruke. Pocela sam da zivim svoj san, ono o cemu sam dugo sanjala, jednostavno mi se desavalo, a ustvari je bilo tako lako, i tako malo potrebno... Samo prava iskrena i istinska zelja... To se sve desavalo otprilike u ovom periodu, bio je april... Imala sam snage... Imam je i sada, cini mi se vise nego ikad.... I sve sto se desava me podseca na to...

I opet, pozelela sam da se zaljubim, ne stvarno, ne zapravo... I desilo se... Pojavile su se te plave oci, cini mi se niotkuda, i zalutale u moje srce, u moje snove... Volim takve ljubavi, platonske, daleke, i tesko ostvarive... Pomazu mi da prebrodim trenutak. Dosta mi je samo da mastam o njemu, to je moj vid meditacije, opustanja, odmaranja. A ne moze da me povredi, jer nestace isto kao sto se pojavio, bez stega, bez obaveza, bez razmisljanja... Mozda ce samo ostati neka malecka zelja u mom srcu da se nekada zaista i sretnemo... A ja znam da se zelje ostvaruju, samo treba da verujemo, i da zelimo iskreno i iz srca...

I divno peva, ja sam uvek otkidala na pevace... I ima divno ime, koje cu je dati sinu... :)))

I opet mogu da sedim i slusam Balasevica....I mazim stomacic sa zagonetnim osmehom...

Hvala ti N..... 

Divan dan danas. Konacno je otoplilo, sunce... Ja sam se nekad smejala suncu, bez razloga, smejala se svemu, zivotu... U proteklom periodu, mucile su me sumnje, strahovi, razna pitanja... I danas krecem u grad, suocena sa problemom nedostatka adekvatne garderobe, ja savrseno vitka, sve sto imam je tesno, usko, na knap... Nemam sta da obucem. Idealna kombinacija: narandzaste siroke pantalone, narandzasta majica :))) boja radosti, i jos jedna radost, vidi mi se stomacic... Idem da utesim drugaricu, nazvala me je uplakana, posvadjala se sa mamom, sestrom, i sad je "jadna" i tuzna i zalosna... I onda vidi mene tako "ludacki" obucenu, i cuje neke detalje moje price (nismo se videle neko vreme)... Vidi sirok osmeh na mom licu... Vidi stomak... Vidi istinsku radost... Nikako joj nije bilo jasno... Meni jeste, savrseno jasno, to sam zelela, zelela sam ovo malo bice sto raste, tu ispod mog srca... Prvi put osecam veliki ponos sto sam bas sada, bas tu gde jesam, i ponos sto imam privilegiju da podarim zivot... I nikakva situacija, nista sto se desi nece umanjiti moju radost, nece pomutiti moju srecu, jer predamnom je vazan zadatak, misija: ja treba da napravim Coveka... 

Razmisljam tako, ovih dana... Toliko divnih pesama, divnih stihova, svega lepog. Prolece, ljubav na svakom koraku... Hm... Htela bih da se zaljubim. Mozda zvuci ludo, i blesavo... Kao trudna sam, o drugim stvarima treba da razmisljam. Pa se pitam, treba li? Ali jednostavno, ono sto mi je potrebno je uzbudjenje. Malo, malecko, ali ipak prisutno. Treba mi neko da mu posvetim taj neki stih, pesmu, ili misao... Da o nekom razmisljem kad legnem uvece da spavam, ili kad me u pola noci probudi, ne bas lep san... A sanjam, uh... Kad bi jastuk progovorio... Sanjam cesto njega, bivseg... U ovo vreme, otprilike, pre godinu dana je nasa pricica zapocela.... Dolaze mi u secanja svi nasi momenti, ali ne i ljubav. Ona je ostala negde iza... Sad je se samo secam... Al ne osecam, i to je ono sto mi smeta, nisam navikla da ne osecam. Moram da naucim da zivim sa tim... Sa nekom cudnom ravnom linijom u srcu, i sa bebinim otkucajima... Sama sam birala svoj put, sto bi moj dobar drugar rekao: kakva setva takva zetva...

Hm... da, zvanicno sama... i trudna. Gospodin buduci otac se drugi put odrekao deteta, insistirao na abortusu... Malo sam se zamislila, onda odlucila: resicu njegov problem, a resicu i svoj. "Abortiracu" njega iz svog zivota. prvo mi je bilo zao, ne njega, ne sebe, mozda sudbine deteta da odrasta bez oca. Onda sam shvatila da zelim da moje dete bude srecno, i ja cu mu to i omoguciti. Zelela sam ga. Doduse oboje smo ga zeleli, ali se eto on predomislio. Mislio da se "greske" u zivotu jednostavno obrisu gumicom... Heh, kako se zeznuo. Odlucio da ne zeli da preuzme odgovornost za sopstvenu sudbinu, i da se krije ispod mamine suknje...

I onda se ja zapitam gde je ona osoba u koju sam se zaljubila. I sve je bilo u redu dok se nije desio zivot... A onda se sve rasprsilo, kao da nije ni postojalo.

I pitam se da li je ovo u sta sam usla hrabrost ili ludost? I znam, nisam ni prva ni poslednja, i zivot je predamnom. Dete je blagoslov od Boga, i ja sam srecna, i bice skorpija, to sam zelela.

Gospodin je izgubio svako pravo da na to dete, verovatno nece ni znati kad se rodi. Mnogo mi je bolje sad, kad znam da sam sama, nego dok smo "kao" bili zajedno, ali nekako na silu...

I opet pitanje, da li je jednostavno moja sudbina da budem sama? Uvek i u svemu, jer tako sam najjaca, tako mogu sve...

I jos uvek sanjam bivseg :) jos uvek ga volim, kao letos... Kad ga sanjam, ujutru dugo osecam njegov dodir, njegov miris , njegovu blizinu. Srecna sam sto sam dozivela takvu ljubav :)))