suncica

Divan dan danas. Konacno je otoplilo, sunce... Ja sam se nekad smejala suncu, bez razloga, smejala se svemu, zivotu... U proteklom periodu, mucile su me sumnje, strahovi, razna pitanja... I danas krecem u grad, suocena sa problemom nedostatka adekvatne garderobe, ja savrseno vitka, sve sto imam je tesno, usko, na knap... Nemam sta da obucem. Idealna kombinacija: narandzaste siroke pantalone, narandzasta majica :))) boja radosti, i jos jedna radost, vidi mi se stomacic... Idem da utesim drugaricu, nazvala me je uplakana, posvadjala se sa mamom, sestrom, i sad je "jadna" i tuzna i zalosna... I onda vidi mene tako "ludacki" obucenu, i cuje neke detalje moje price (nismo se videle neko vreme)... Vidi sirok osmeh na mom licu... Vidi stomak... Vidi istinsku radost... Nikako joj nije bilo jasno... Meni jeste, savrseno jasno, to sam zelela, zelela sam ovo malo bice sto raste, tu ispod mog srca... Prvi put osecam veliki ponos sto sam bas sada, bas tu gde jesam, i ponos sto imam privilegiju da podarim zivot... I nikakva situacija, nista sto se desi nece umanjiti moju radost, nece pomutiti moju srecu, jer predamnom je vazan zadatak, misija: ja treba da napravim Coveka...