suncica

Ovaj tango za mene, 
tebe, nju i njega 
Je tako opasan ples, 
po nasu divlju glad 

Tako tesko se u nama, 
lomi daljina koja kida 
A umreti je lako, 
svaki put nebo zna, 
cuje glas, ti si sam, 
i plasi te do smrti ....

Znam, zelis da sam tu 
da hodamo po tlu toplom od suza 
Noc, kad mene ne bude 
pomisli da san pada ti na lice ..

Gde saputace mrak, 
zastace ti dah, 
cekaces sama...

Nedostaje mi veceras... Cudno, prvi put posle dugo vremena, neko mi nedostaje, eto tako, lako... Ne javlja se ovih dana, a taman sam navikla da je neko iskren prema meni i da mogu da mu verujem da ono sto kaze to i misli... I jedino sam u njegovom zagrljaju mogla da se zamislim... Mozda sam ga previse odgurnula od sebe, zeleci da nas oboje spasem bespotrebne patnje... bilo bi mi jos teze da sam popustila dok je bio tu, i nedostajao bi mi mnogo vise, i ovi kilometri medju nama bi me lagano mucili...A tek njega...

A mozda sam samo ovih dana malko usamljena, moram da mirujem, tako rekao cika doktor, cekam sledeci pregled, a do tada jastuk pod guzu, i minimalno kretanje, jer izgleda se mom cedu zuri napolje... I jos mi "nesrecni tatica" salje poruke kao voli me... A tako me iritira sa tim izlivima emocija u koje ne verujem, i osecam da nisu iskreni... Samo pokusava da mi se priblizi, da popustim, da dobije poene kod drugara, da me prikaze kao novu igracku...

Mozda mi zato fali moj Italijan, bar je iskren, i to sto oseca, oseca vec 10 godina, i nije me izdao, i spreman je da me voli ceo zivot bez obzira sto cu roditi "tudje" dete...

A ipak, mozda je to samo nesto cudno u vazduhu veceras, i vec sutra ce me proci... Ko ce ga znati... 

Stize mi poruka: " kako to, kad nekog ne vidis dugo... jako dugo, i onda ga vidis, na kratko, cini ti se na tren... i onda znas da ga opet neces videti dugo, taj neko pocne da ti nedostaje, toliko jako, kao da si sa njim proveo zivot..." 

I ja ostanem bez reci, ne znam sta da odgovorim, samo znam kako se ta osoba oseca, jako dobro znam... 

Ove godine je deset godina kako smo zavrsili srednju skolu, trebali bismo da se sastanemo, ako neko odluci da organizuje, ja nisam bas ni fizicki ni psihicki spremna da jurim po gradu zbog toga... Dok smo bili u skoli, nije se moglo ni naslutiti da se iza onog neozbiljnog klinca, koji se tuce po hodnicima, i igra igrice na racunaru, krije jedna divna osoba... godinu ili dve nakon zavrsene skole, pocne moj drugar da mi salje poruke, i to kakve... Najlepse ljubavne koje sam ikada dobila, neke jos i danas pamtim... Bio je u vojsci, i cim se vratio videli smo se, medjutim, kako on sad kaze mlad, glup, neiskusan... Strah, ili ko zna sta je ucinio svoje, kaze nadao se da ce dobiti drugu sansu, heh... Zivoti su nas bacili na razlicite strane sveta... No, ziveo fejsbuk, saznala sam da je u Italiji, onda sam ga i pronasla, i culi smo se... I onda je dosao kuci... Bio je tu 3 meseca, 100 dana, a uspeli smo da se uklopimo da se vidimo tek pre neko vece. Usput smo se culi, gotovo svakodnevno, zalio mi se kako ga je ostavila dugogodisnja devojka, udala se za drugog, i jos stosta mu se izdesavalo za kratko vreme, a ja sam bila samo pazljiva, dopisivala se sa njim do kasno u noc, i davala mu savete, tesila ga...

Kad smo se videli, dugo smo pricali, o svemu i svacemu, pravi drugarski razgovor... Taj dan je dobio vizu, imao je jos dve veceri na raspolaganju.... Stigla sam kuci u 2 nocu, jedva smo se rastali, bio je divan i pristojan... A onda su pocele da mi stizu poruke, da zavezao mu se jezik, nista od toga nije smeo da spomene dok sam ga gledala u oci... Ceo sledeci dan smo se dopisivali, nadao se da ce ovaj put ( za razliku od pre 8 godina)  dobiti tu drugu sansu da se vidimo i uradi ono sto zeli, a sto nije to vece... u jednom momentu sam mu napisala: "hej, slusaj, bre! ne smes da se zaljubis u mene, ja sam trudna!" A on mi na to odgovorio: " pa sta sto si trudna, jel to znaci da niko ne treba da voli do kraja tvog zivota?" Razoruzao me je u potpunosti... Nisam smela sebi, a ni njemu da dozvolim nista vise od toga, znala sam da ide sledece vece. Nisam htela ni da se vidim sa njim, ni na kratko, pitala sam se sta ce nam to doneti, meni ceznju, vecu od ove sada, njemu tugu sto mora da ide... A i ostavila sam mu vremena da razmisli, da li voli mene zbog mene, ili sam mu samo draga zato sto sam bila fina prema njemu, i saslusala ga svaki put kad mu je bilo tesko. Ostavila sam mu vreme da preboli ti bivsu, da iskristalise svoje misli, zelje , osecanja... Bilo mi je zao sto nisam otisla da se vidimo, bio je tuzan, ali mislila sam da je tako najbolje za oboje... I onda, sprema se da krene, i salje mi onu poruku sa pocetka posta....

Da, dragi, znam jako dobro kako to izgleda, osecam to na svojoj kozi... danas je vec u Italiji, sutra pocinje da radi, vraca se za devet meseci, mozda... Mozda i ostane tamo, a mozda i ja odem tamo jednom.. Ko zna... cudni su putevi Gospodnji...

Pitala sam se gde je nestalo to moje osecanje i raspolozenje. I kad sam najsrecnija, uvek sam bila pomalo setna. bez velikih prohteva, uzivala u muzici, u malim stvarima, mirisima ili ukusima noci.... Zbog svega sto mi se poslednjih meseci desavalo negde je zalutao taj deo moje licnosti, preokupirana sam drugim stvarima, odnosima sa ljudima, blgoslovenim stanjem, mojim zlatom i svakim njegovim pokretom...

Onda me jedna jednostavna melodija dotakne u samo dno, u centar srca... I ceo dan ne mogu da prestanem da je slusam, kao hipnostisana, sedim i iznova i iznova je pustam... Odzvanja mi u usima melodija, tekst, sve....  I osecam se divno... Osecam kao da ponovo volim, ali nisam zaljubljena... Ne znam ni koga volim... I opet pozelim da naslonim glavu na necije rame... I da cutim, da zajedno cutimo... I pozelim da je taj neko tamo negde, oseca isto sto i ja, trazi me, i ceka me... I slusa kapi kise kako padaju po zednoj zemlji... I slusa (peva) ovu prelepu pesmu...

"...kako znaju da rastuze , u snegu tvoji tragovi, kad odlazis...

Dugo nisi bila tu, a jos na tvom prozoru, zastane mi pogled svaki put,

Dugo nisi bila tu, ko reka teku stihovi svaki put kad odes ti..." 

Prelepa pesma, peva je bivsi drugar nesrecnog tatice. Odusevila sam se. Svidja mi se i glas, i vrsta muzike... Ma oborio me s nogu covek...Uvek sam otkidala na pevace, hehehe... I ova kisa, bas je lepo rashladila vazduh, lepo cemo spavati. Neki miris u vazduhu, zvuk kise i grmljavine, i predivan glas..... I moja dusa mala... :)))) 

Da li se afekt priznaje, kao sredstvo opravdanja, ili ne znam ni ja sta? Ja ga ne priznajem, ne na takav nacin! Ok u afektu se kazu mnoge stvari, ih, pa dozivela sam i ja tako nesto, ali ja u afektu kazem cistu i surovu istinu. Ne mogu da se pomirim sa cinjenicom da se u afektu kazu stvari koje ne mislis ( cek, pa sto ih onda kazes??? ) samo da bi se povredio sagovornika... Opet ne shvatam, ustvari, cini mi se kao da jedan deo mene nikako nece da poveruje da su ljudi toliko zli, i da zele da povrede nekog...

U sustini i nije me briga, sve dok to ne dotakne mene direktno i licno. Moj brat, odrastao covek, 35 godina, devojka mu 34, nisu klinci, kratko zajedno, par meseci. Ona je forsirala vencanje, on je rekao dobro, ona je sve forsirala, vukla i gurala u pravcu koji je njoj odgovarao, i niko se nije mesao, cak smo se i trudili maksimalno da im pomognemo, vozila sam ih u bg na kasting za 48 sati svadbu, ponasala se prema njoj kao da mi je sestra. I onda ga je ona nesto driblala, on popizdeo i rekao joj: KRAJ. Mo's misliti, pa brakovi se rasture posle 30 godina, pa svako na svoju stranu, a ne njihova veza posle 3 meseca. I tako on ugasi telefon da ga ona vise ne smara, i ode u grad, ja ostanem kuci, naravno, u hladovini, odem malo na fejsbuk i ona me tamo nadje, dobro, nema veze, ne bezim ja, ali kad je pocela da me smara sa tim da on nece da joj se javi, a ona ga jos voli, ja joj lepo kazem: on nije kuci, ja ne mogu da uticem na njega, a u krajnjoj liniji sam odgovara za svoje postupke, a ja imam svoj zivot, i ne mesam se i ne zanima me tudj. Tad je gospodjica pogazala pravo lice i pocela da KUNE i mene i moje roditelje i sve jer smo mi krivi za sve... E tu sam pukla! Sve mogu da razumem, i stosta da progutam, ali da me neko kune, i to iz ciste obesti.... JUJUJU, jos ne mogu da dodjem sebi. Onda sam pricala sa njenom sestrom, koja se napravila pametna pa nazvala kao da ona resi problem, pa sam njoj skresala i sve rekla, a ona meni kaze: pa nije ova tako mislila, to je bilo u afektu.... Hm, ne priznajem, ne opravdam, jos manje oprastam. Gospodjica je otkrila pravo lice, i nista vise nikada u zivotu nece moci da je opere u mojim ocima... 

I dalje ne mogu da verujem, da je tako nesto uopste mogla da kaze, bila besna ili ne, ili tuzna, ili povredjena... takve stvari se ne govore, pogotovo ne nekom ko ti nista nije skrivio, i nekome ko je prema tebi bio fer. I sve cesce sebi postavljam pitanje: jesu li ljudi toliko glupi, ili toliko bezobrazni? 

"Uzeo si moje proljece
sakrio ga iza oblaka 
dio neba sam izgubila 
ti si rijeka bez povratka

Nasa ljubav nocu prestaje
hajde duso, skini cinove
neka losa noc je za mene 
neka losa noc i za tebe
sad mi treba miran san
sad mi treba jedan bistar dan 
jer ti meni nisi vise drag
ne dolazi na moj prag"

Savrsena pesma u ovom trenutku, savrseno oslikava moje raspolozenje, posle njegovog stotog poziva, na koji necu da se javim, i glupave poruke sa "malena"... Odavno mu vise nisam malena, i toliko je vremena, prostora i svega medju nama... Jedino zajednicko nam je dete, a on se ponasa kao da ima pravo na nas... E pa nema, izgubio ga je onda kada nas se odrekao. Sad mu nista na svetu nece pomoci da ga ponovo zavolim, i prihvatim kao svog partnera. I odakle mu pravo da sa mojim drugaricama prica o nama... I kojim to nama...

Da, sad mi treba miran san, i jedan bistar dan. Vrucina je, nervozna sam, sve mi smeta, natekle su mi noge, ruke, jedva kuckam po tastaturi... I on jos hoce da dodje da me vidi... Ma idi k vragu, ne znam ni sta cu sama sa sobom... i to u dva popodne. 

Setila sam se jedne divne zene koja mi je jednom prilikom rekla da ne vredi trositi zivce i energiju da nekome objasnis nesto, kad taj neko to ne zeli da razume... Ponovo se pitam: jel glup ili bezobrazan, ili me zajebava.... 

Ali i poreg svega tmurnog u mojoj glavi, postoji nesto sto mi obavezno izmami osmeh na lice , i po stoti put kazem : Zivot je lep... To je moja srecica, sto raste tu ispod mog srca, i svakim pokretom mi daje novu snagu da istrajem, da se borim, da budem jaka i nasmejana. Da budem ponosna mama...

Nikad nisam volela zelenu boju. Nikad nista zeleno nisam imala... Secam se , davno, pre vise od deset godina, srela sam se sa jednim zelenim ocima, i moj svet je postao zelen, i to me je drzalo dugo, al opet sebi nista zeleno nisam kupila... Dugo mi je trebalo da se od toga oporavim...

Drugo fatalno zeleno je "Bivsi", zelene oci, i zeleni duks, i zeleni auto, i sve zeleno, nase jezerce, Dunav, cak i most Duga ukrasen zelenim svetlima :))), i opet nista zeleno... Tek posle Nas sam kupila maslinasto zelenu trenerku, i to samo zato sto nije bilo druge boje, a ja htela bas tada da je kupim...

Onda jos jedne zelene oci, poseduje ih otac mog sina. A ja sam uvek zelela bebu sa plavim ocima, heh... I danas, eto ne znam sta mi bi, ustvari drzi me to proteklih dana, kupila sam zelenu majicu, i dve zelene haljinice i zelene papuce, i trazila sam zelene helanke, ali nisam nasla odgovarajucu nijansu zelene... I nesto mi se svidja ta zelena, cak sam i donji ves kupila zeleni. Ali kulminacija je bila veceras kad sam otisla do prodavnice da kupim sok, i ugledala zeleni lak za nokte! Naravno da sam MORALA da ga kupim.... I eto, sad sam kompletirana. Sutra mogu u grad sva zelena, a i slaze mi se uz boju kose :D I sad sam shvatila da nemam zelenu tasnu, hm...nesto cu improvizovati dok ne nabavim istu... A do tada, nabacujem najlepsi osmeh na lice, dizem glavu visoko, i sa ponosom setam svoj stomak po gradu, i zeleno... Zeleni svet...

Samosugestija, ne nervirati se zbog stvari i ljudi koji nisu vredni toga.... Heh, mozda sad po prvi put u zivotu ne mogu da iskuliram, preosetljiva sam na ljudsku glupost i nepravdu. A ne treba mi to u zivotu, ne treba mi to u sestom mesecu trudnoce, kao sto mi ne treba trcanje na bus da stignem ne vreme da uzmem auto od rodjaka... I isto tako mi ne treba da vozim do Beograda, pa kroz isti grad, kroz guzvu.... Ne treba mi taj stres, da ucinim bratu i buducoj snajki. I onda je jos gospodjica ljuta i besna ( da ne kazem nadrndana ) zato sto nisam htela da sidjem sa autoputa da ona kupi picu da jede... I jos kad smo dosli kuci, samo se okrenula i otisla u sobu da spava, jer ona je, Boze moj, jaaaaako umorna od puta... uh,uh,uh.... A ja nisam umorna, i meni uopste nije bilo tesko da vozim po Beogradu, i po vrucini.... Ma jok, ja sam "superwoman"... Ajde, precutim i to, iskuliram, pomislim : sta ce gresnica, ne zna sta prica i sta radi.... Onda ona ode svojoj kuci, ja jedva malo dodjem sebi, i sednem za komp, ona me i tu pronadje i insistira da se ja sklonim da pustim brata, bas nesto vazno da mu kaze... E NE DAM! pusti mu sms, ne zanima me, pa dosta ste me driblali, majku mu..... Ako vec moram u gradskom prevozu ili na ulici da prihvatim da me niko ne ferma sto sam trudnica ( i pitanje: gde nam ova drzava ide i sta hocemo od nje kad se ni trudnice ne postuju... ??? ) dajte bar da me porodica malo zastiti... Hm , sreca pa imam dva brata, od kojih je jedan taj, a drugi , sasvim suprotan, ustaje u sred noci da ubije komarca koji mi zuji oko glave :))) eto bar sam se malo sad i nasmejala pri pomisli na mog baticu  Djoleta...

U celoj toj prici "nesrecni tatica" zove po pet puta dnevno, samo me i on nervira, nemam sta da pricam sa njim, kao odjednom mu je jako stalo da cuje kako sam, i kako sam, i kako sam.... i to je sve sto me pita i eventualno sta radim... Rekla mu je Milica ( "znas ona mala sto si je upoznala tad i tad...") da je kriv, i da je ispao kreten i on sad hoce da se iskupi, i da mu se vratim.... JOOOOOOOOJ, zabole me bre i za tebe, i za Milicu, i za sve, nesposobnjakovicu jedan, kad nisi to sam uspeo da ukapiras nego ti je tamo neka klinka to rekla.... uh, i sutra ce da dodje u grad da me vidi, hm, bas i ne mora, al ajd', on je otac mog sina, pa kao zbog toga...

I onda nesto lepo malo slatko.... I ima 18 godina, i prelepe plave oke, i divan je, i pazljiv je, i kad mi posalje poruku sva se istopim... samo pomislim na njega i slatko zaspim sa osmehom... ipak nije sve bas tako kako ne treba..., i ovo malecko cudo u stomaku zbog koga sam ipak nasmejana...  zivot je lep :)

Ne znam sta mi bi ovih dana... Gde god se okrenem, sta god da uradim... Sve me podseti na njega... Bivseg. I eto, sad sam procitala sve ono sto sam pisala prosle godine, otprilike u ovo vreme sam pocela da pisem blog... U ovo vreme sam bila najsrecnija osoba na planeti, onda je sve pocelo da se gubi, nestaje... Ko je kriv, nisam prestala da se pitam... Mozda je to samo bila sudbina... I tragovi ljubavi koju sam imala, ostali su zauvek u meni.

Onda se setim "nesrecnog" tatice mog deteta. Kao mislila sam da ga volim, i jesam ga volela, ali to sve izgleda tako bledo, tako malo i nistavno prema onome.... Bila sam mozda poneta nekom iluzijom, zeljom za zajednicom... Mozda nisam dobro razmislila... Svejedno. Mozda je to jednostavno moralo tako i zbog ovog malenog stvora ( koji mi ne da da lepo sedim dok ovo pisem, nego me sutira  ). Cesto pomislim sta bi bilo da je otac ove bebe ON (bivsi)....

Heh... A tatici se opet javio osecaj odgovornosti... Ustvari, nije se njemu javio taj osecaj, nego su mu svi ljudi koje zna i sa kojima je pricao rekli da nije u pravu, i da nije bio fer, i da je kriv... Eto , on to sam nije mogao da shvati, ali je prihvatio misljenje vecine, vrlo demokratski.... I sad me smara ( nazalost, moram tako da kazem) svaki dan, salje poruke , zove, kao pokusava da bude fin, da se raspituje, svaki dan mi postavlja ista pitanja... Cak je i hteo da sad trazi posao u Novom Sadu da bi mi bio blizi, sve kao nada se mozda cu ga prihvatiti, mozda cu mu se vratiti.... E frajeru zakasnio si, jedno 4-5 meseci....