suncica

"Uzeo si moje proljece
sakrio ga iza oblaka 
dio neba sam izgubila 
ti si rijeka bez povratka

Nasa ljubav nocu prestaje
hajde duso, skini cinove
neka losa noc je za mene 
neka losa noc i za tebe
sad mi treba miran san
sad mi treba jedan bistar dan 
jer ti meni nisi vise drag
ne dolazi na moj prag"

Savrsena pesma u ovom trenutku, savrseno oslikava moje raspolozenje, posle njegovog stotog poziva, na koji necu da se javim, i glupave poruke sa "malena"... Odavno mu vise nisam malena, i toliko je vremena, prostora i svega medju nama... Jedino zajednicko nam je dete, a on se ponasa kao da ima pravo na nas... E pa nema, izgubio ga je onda kada nas se odrekao. Sad mu nista na svetu nece pomoci da ga ponovo zavolim, i prihvatim kao svog partnera. I odakle mu pravo da sa mojim drugaricama prica o nama... I kojim to nama...

Da, sad mi treba miran san, i jedan bistar dan. Vrucina je, nervozna sam, sve mi smeta, natekle su mi noge, ruke, jedva kuckam po tastaturi... I on jos hoce da dodje da me vidi... Ma idi k vragu, ne znam ni sta cu sama sa sobom... i to u dva popodne. 

Setila sam se jedne divne zene koja mi je jednom prilikom rekla da ne vredi trositi zivce i energiju da nekome objasnis nesto, kad taj neko to ne zeli da razume... Ponovo se pitam: jel glup ili bezobrazan, ili me zajebava.... 

Ali i poreg svega tmurnog u mojoj glavi, postoji nesto sto mi obavezno izmami osmeh na lice , i po stoti put kazem : Zivot je lep... To je moja srecica, sto raste tu ispod mog srca, i svakim pokretom mi daje novu snagu da istrajem, da se borim, da budem jaka i nasmejana. Da budem ponosna mama...