suncica

Danas je takav dan... jedan od onih koje pozelite da prespavate, i da se pravite da se nije desio... Neki bi se slozili sa ovim, ali ne, necu , ne dam... Imam obicaj da kazem: kad volimo boli,a kad boli to znaci da smo zivi. Vrtim po glavi recenicu: sto nas ne ubije ojaca nas, i u momentu kad bi mi krenule suze zastanem, odem i pogledam se u ogledalo i pitam sebe: zasto to radim...

Prosle zime sam se u jednom trenutku slicno osecala, tada sam smestala mamu u bolnicu. Danas je tata otisao na hospitalizaciju. Nista strasno, upala pluca, pocelo je kao prehlada, tamo ce mu u svakom slucaju biti bolje, pod strucnim nadzorom je, prima terapiju, kad izadje ( za neke 3 nedelje) bice kao nov... Ipak nisam uspela da ostanem potpuno ravnodusna, sacekala sam da ode, onda sam pustila suze da teku... Kaze moja mama manje cu piskiti ( u ovom trenutku bi mi to i godilo )... Trajalo je citavih 45 sekundi moje plakanje, jer sam se prisetila nocasnjeg sna, ustvari snova, posto se vise puta budim, svaki put opet nesto sanjam...

Citam sinoc neku knjigu o trudnoci, pise da je u mom stanju normalno da zena sanja nesto vezano za bebu, ili je izgubila ili zaboravila, ili tako nesto... Hm... Ja sanjam da vozim tenk! Doduse nocas sam se vozala na motoru, vozao me Maki, brat od bivseg momka moje kume... Znam da sam mu se uvek svidjala ali nikad, kad je bio trezan, nije imao petlju da mi to i saopsti... Sanjala sam neverovatnu bliskost sa njim, zagrljaj, poljubac, nezan, lak.... Posle sam sanjala opet nekog muskarca, ne znam kog, ali mi je blizak, pripadamo jedno drugom, u nekoj potpuno obicnoj situaciji, i opet zagrljaj pun ljubavi...  

Nateralo me je to na razmisljanje. Ja sam jaka, snazna, hrabra, prkosim kisi i vetru zivota, stojim visoko podignute glave i ponosno mazim stomak i mog bebca... Ali... Da, ali.... Ovaj put ne mogu da pobegnem od cinjenice da mi ipak treba neko, kako Severina peva: Topli muski zagrljaj... I priznajem, malko sam usamljena... Samo malko, a procice me to, sutra je novi dan... A ipak je ovo samo Jedan od ONIH zivota.... 

Svaki dan zove, salje poruke, dosadjuje... I onda me jos pita : sto si nervozna? Pa zato sto si, konjino jedna, zakasnio 5 meseci.Zato sto sam se razocarala u tebe, i prestala da te volim, i sad mi tvoja preterana briga zvuci usiljeno i smesno....

I hiljaditi put ponovim iste reci, i ne vredi, kao da pricam zidu. No dobro, otac je mog sina, pa kao ok, hocu da odrzim neki kontakt sa njim, da meni savest bude mirna, pokusala sam sve... 

Ponekad uspem da budem nasmejana, kao sve je super, mozemo da sednemo da popijemo kafu u gradu, ponekad ne mogu da iskuliram iznervira me... I dalje mu je vazno samo ono sto on zeli i oseca, a mene ko sisa. Lepo mu kazem ne smem puno da sam na nogama, lekar rekao da mirujem. Ledja me jako bole, ne mogu ni da sedim dugo... Odem do toaleta, i vracam se, on me gleda i pita: zato si tako namrstena i narogusena, ne sme covek ni da te gleda, misli ubices pogledom? Ahahahaha, i tu puknem od smeha, jer ne znam sta bih mu vise rekla , a sto vec nisam... I onda dam jedno realno objasnjenje:

Znas, ja ne nosim u stomaku "pickicu", nekog lilavog decaka koji se boji mame, i vec 25 godina igra onako kako mama svira! Ja nosim Muskarcinu, Sincinu, koji ce da lupi rukom o sto, da bude pravo musko, u svakom smislu te reci. Zato sam takva, zato niko ne sme nista da mi kaze, ni da me popreko pogleda, zato nisam jedna od onih trudnica koje stalno placu, uglavnom bez razloga. Jaka sam, snazna, sto na umu to na drumu, borim se za svoja prava i svoje zelje... Zato ce cedo moje biti isti takav covek, surovi realista i strogo ispravan, ma kazem ti Sincina, ljubi ga majka, sav je vec na mene.... 

I bas, kao da to namerno radi, nece da se mrdne ni malo, cak ni da se promeskolji u stomaku, kad me tatica dira ne bi li osetio pokret. Spava bebac snom pravednika, sve do momenta dok se ne rastanemo, i cim se odmakne od mene na dovoljnu razdaljinu, eto ga Nikolica, sut, pa krose, pa se protegne, pa se naguzi, iskoci stomak cas na jednu , cas na drugu stranu... Kao da oseti, samnom je najsigurniji na svetu, i nece pred nikm drugim da se otkrije, da se pokaze... Vec ne da na sebe. I onda narastem kao krofna, ponosna na sebe, na njega, i sa sirokim osmehom nastavim da koracam kroz zivot....

Kad sam otvorila oci, prvo mi je ta pesma pala na pamet: Samo u snu, ljubav postoji za nas, mnogo se toga izgubilo , a od svega ostade strast... Pa da, mi se srecemo samo u snovima, i kad ga sanjam to je tako realno, i tako stvarno, i kao da je zaista pored mene, da stvarno vodimo taj neobavezni razgovor... Moja prva ljubav, ime mog sina, davno sam to izgovorila: ako se ne udam za Nikolu, sin ce mi se zvati Nikola...I uvek mi dodje u san kad se najmanje nadam, kad ne mislim o njemu uopste... Pojavi se tako niotkuda, da me cak i u snu iznenadi, da se zapitam otkud sad on...

Prodje mi tako kroz jedan delic sna, i ostavi mi bezbroj pitanja, i jos toliko raznih osecanja... I verovatno nikad necu prestati da se pitam da li on mene sanja... Da li uopste zna da postojim negde... I pitam se sta bih sad radila da ga sretnem? Verovatno isto sto i prosli put... Mislila sam da cu u zemlju da propadnem, i nisam smela ni da mu se javim, a mogla sam, ipak smo mi "neki" skolski drugovi.... Oborila sam pogled, i pobegla u nepoznatom pravcu, i narednih dana nikako nisam mogla da dodjem sebi jer sam ga srela posle toliko godina... On je jedan od retkih onih na koje cu uvek padati i pred kojima cu biti manja od makovog zrna... I on je jedan jedini koga cu uvek sanjati... Jedna ljubav se u zivotu nikad ne zaboravlja...

I nije mi ga sudbina dala, ko zna zasto je to tako moralo... Ali zato imam malenog Nikolicu ispod srca, koji je odlicno, dzambo beba, tezak vec 1200 grama, sve je savrseno, i najlepsi osecaj na svetu, kad me udari u rebra... Zlato moje, i najveca ljubav na svetu...