suncica

Kad sam otvorila oci, prvo mi je ta pesma pala na pamet: Samo u snu, ljubav postoji za nas, mnogo se toga izgubilo , a od svega ostade strast... Pa da, mi se srecemo samo u snovima, i kad ga sanjam to je tako realno, i tako stvarno, i kao da je zaista pored mene, da stvarno vodimo taj neobavezni razgovor... Moja prva ljubav, ime mog sina, davno sam to izgovorila: ako se ne udam za Nikolu, sin ce mi se zvati Nikola...I uvek mi dodje u san kad se najmanje nadam, kad ne mislim o njemu uopste... Pojavi se tako niotkuda, da me cak i u snu iznenadi, da se zapitam otkud sad on...

Prodje mi tako kroz jedan delic sna, i ostavi mi bezbroj pitanja, i jos toliko raznih osecanja... I verovatno nikad necu prestati da se pitam da li on mene sanja... Da li uopste zna da postojim negde... I pitam se sta bih sad radila da ga sretnem? Verovatno isto sto i prosli put... Mislila sam da cu u zemlju da propadnem, i nisam smela ni da mu se javim, a mogla sam, ipak smo mi "neki" skolski drugovi.... Oborila sam pogled, i pobegla u nepoznatom pravcu, i narednih dana nikako nisam mogla da dodjem sebi jer sam ga srela posle toliko godina... On je jedan od retkih onih na koje cu uvek padati i pred kojima cu biti manja od makovog zrna... I on je jedan jedini koga cu uvek sanjati... Jedna ljubav se u zivotu nikad ne zaboravlja...

I nije mi ga sudbina dala, ko zna zasto je to tako moralo... Ali zato imam malenog Nikolicu ispod srca, koji je odlicno, dzambo beba, tezak vec 1200 grama, sve je savrseno, i najlepsi osecaj na svetu, kad me udari u rebra... Zlato moje, i najveca ljubav na svetu...