suncica

Jutros kad sam ustala prva vest koja me je docekala je: umrla je Nada... Nada je moja bivsa komsinica, rodjena par meseci pre mene, kad smo bile male druzile smo se... Posle je njenu porodicu, a zatim moju, zivot odveo na razlicite strane... I roditelji su nam nekako i ostali u kontaktu, culi se, vidjali se ponekad, ali nas dve se nismo videle... Znala sam da je bolesna, znala sam da joj nema spasa, nesto sto se zove melanom, operisana puno puta do sada, i svaki put kao bilo ok, ali se uvek vracao, ovaj put na mesto odakle ne moze da se odstrani... Pre mesec dana, kad je moj tata bio u bolnici, i ona je bila, video je, pricao sa njom, bila je potpuno svesna, osecala se bolje. Postojala je nada, narucene neke vakcine iz Izraela, koje mogu da je spasu... Pozdravila me je, i radovala se mojoj sreci... Nisam imala snage da odem da je vidim, iako sam tamo bila par puta nedeljno... Samo dva sprata nize je lezala. Ne znam sta bih joj rekla, znala je i sama da umire, mislila sam da bi bilo sebicno da odem kod nje, delovalo mi je kao ruganje... Kazu hrabro se borila sa bolescu, prosle godine se i udala, i muz je bio uz nju... On je insistirao na svadbi, zeleo je bar nesto lepo u zivotu da joj priredi... Nije mi zao sto nisam otisla da je vidim, ostace mi u secanju lepa i nasmejana, kakvu je pamtim... Nije mi zao ni sto je umrla, odmorila se jadnica, i sad je tamo gde zasluzuje, medju andjelima... I necu da placem zbog toga, samo cu paliti svecu svaki put kad je se setim...

I zauvek cu biti zahvalna Bogu za zdravlje svojih bliznjih, svog deteta, i svoje... I slavicu zivot, jer je najdragoceniji poklon, radovati se malim stvarima, i biti srecna i zadovoljna onim sto imam... A mislim da imam mnogo, moje najvece blago je moje cedo , koje raste izpod mog srca, i sprema se da nam se pridruzi uskoro..... Zivot je cudo....