suncica

Juce sam kod moje tetke procitala sledecu recenicu:

Neko nadje potkovicu i kaze bicu srecan, a ja nadjem kompletnog konja i opet nista...

Juce je tatica bio da vidi sina. Dosao je obucen od glave do pete u novo, i to Adidas trenerka, neke fency patike ( srebrne) cak i novu mindjusu je stavio u uvo. Ja sam ga okarakterisala kao prvoklasnog seljaka ( da se razumemo, seljani zive na selu, a seljak je karakterna osobina!).

Dobro, to bi sve bilo ok da doticni nije imao izgovor: nije mi jos bila plata pa nisam nista kupio Nikoli. Hm, pa taman i da ti je bila plata opet mu ne bi nista kupio, kao da ne znam. A odakle ti pare za to sve na tebi? Pa da, mamica ti kupila, i ja pitam gluposti. Samo sto se taj dijalog odvijao u meni, on i ne zna za njega. Sramota, ni bananicu nije sposoban da kupi, a ima da pusi cigare. Stalno razmisljam, on se u startu ogradio da nece da izdrzava porodicu. NJega ne zanima da li dete ima sta da jede, to je moje dete, ja sam ga htela i on se distancire. Ok, moze, ali necu nikad vise u zivotu da ga vidim!

Ja sam smirena, proracunata, ne umem da odreagujem burno, to nije moj karakter. Ja skupljam, polako se nakuplja otrov i liftuje gore dole niz kicmu. Kad dodje trenutak i kad ga izbacim... Ih.. radujem se tom danu, samo cekam okidac, cekam da donese tri sokica pa da ga pitam kako ga nije sramota, i da ga konacno posaljem na sud, pa ako hoce-hoce, vidjace dete i placace alimentaciju, a ako nece- daleko mu lepa kuca... 

Na fejsu postoji jedna grupa, imaju literarne konkurse, vec sam jednom ucestvovala i osvojila drugo mesto. Ovog puta je tema o tatama. Razmisljam, nesto me vuce da napisem. Ne volim patetiku, necu da zvuci jadno, ali istina je takva... Samo cekam trenutak inspiracije.... 

Pocela sam da kuckam ovde neki tekst, koji cu jednom prilikom i napisati,  a onda sam videla da mi na fejsu kucka jedna divna osoba, mogu reci prijateljica.

Odem, naravno, tamo, i svidi mi se razgovor sa njom. Pita me sto se nisam javila da kad sam bila u sremu. Cek , bila sam malo zatecena, prvo zato sto sam bila citavih sat vremena i to u prolazu, drugo, otkud ona to zna, kad nikome nisam ni pricala o tome...

 I tako, ponovo dodjemo na temu tetke od moje male duse. ( sestra nesrecnog tatice)

Kad sam ostala u drugom stanju, gospodin je insistirao da on kaze svojima za to, i nije mi dozvolio da ja kazem njegovoj sestri, koja me je napala kako je ona poslednja saznala i ja sam bila kriva sto joj nisam rekla. Onda, kad se sve izdesavalo, sto se izdesavalo, ja sam od gorepomenute prijateljice ( koja je rodjena sestra od muza tetkice) saznala kako tetkica stalno place i jako je tuzna i jako pati sto se sve tako desilo i eto tesko joj je i krivo joj je, a u razgovoru samnom uporno insistira da je njen brat jadan i da sam ga ja zajebala... 

Dobro. Posle nekoliko meseci, kad sam vec bila u poodmakloj trudnoci, odluci tetkica da mi se ipak javi, sa recima : pa ako ces vec da zivis sa mojim bratom red je da budemo u kontaktu... Ne sestro, nisi dobro razumela, ja necu da zivim sa tvojim bratom! ali ok da budemo u kontaktu ipak si ti tetka mojoj bebi.

Ja sve kao fino, svima da izadjem u susret, sa svima da budem ok, bas da ne bi ispala crna ovca, kad ono PRC!

Kako god okrenes, losa sam, i za njih cu uvek biti. Ja sam njihovog dragog malog i jadnog sina/brata, zajebala, prevarila, povredila, i ja sam najgora...

Pa da, stvarno je ispalo tako, ali samo onaj deo da je on mali i jadan...A ni oni (citaj: one- majka i sestra) nisu nista bolje...

I tako kaze mi prijateljica da je tetkica izjavila kako bi volela da dodjem kod nje sa Nikolom. JA: gde bre da dodjem kad se mesecima ne javlja? Poslednji put smo se cule na nagovor te prijateljice, ja joj napisala da ne branim da dodje i da bih volela da moj sin zna da ima tetku. Spustila sam ponos, ja nisam sujetna, prva sam joj se javila iako nije zaspluzila, i nista, sve kao super i ok, ali se posle toga evo vec 3 meseca uopste nije javila, ni da pita kako je dete i sta radi. I sad ona ocekuje da idem kod nje, da joj nosim dete pod noge, e pa sestro nece moci! Vec sam joj rekla, i reci cu, opet, uvek i svakom!

Ko hoce da vidi dete i da bude deo njegovog zivota, dobrodosao je uvek, a ko nece, ne mora. Necu nikog da molim! A ako vec neko odluci da nece da zove i dolazi, necu da cujem da je toj osobi tesko da pati i place zbog toga!

Kako god okrenem CRNA OVCA sam, ali nisam ovcica, i ne dam vise... A u krajnjoj liniji nek misle sta hoce, meni je sreca moje duse najvaznija... 

Za par meseci , tacnije dva i po, svadba moje drage drugarice... Nekad sam bila veoma euforicna pred takve dogadjaje, a sad pomislim samo da i to prodje...

Naravno da nemam sta da obucem, sve sam iscrpela, i shvatila, komplet nova garderoba mi je neophodna... Teza sam 10 kg nego pre trudnoce i jednostavno nemam sta da obucem. Ironicno stajati pred prepunim ormarom i reci tako nesto...

Bila mi je sinoc ta drugarica, depilirale smo se i radile ono sto devojke inace rade... Pricale, duuuugo i gledale u solju... To mi je tako simpaticna zabava. Nekad sam verovala u sve, nekad, pre 15 godina... A sad mi je tako bilo smesno kad je rekla da vidi patku u solji... Hahahaha, ma da...

I tako dotaknemo se teme ljubavi, njen buduci muz skorpija isto kao ja, surovi realista... Razgovarale smo o ljubavi i realnosti. Kaze ona : znas treba njih uvek drzati na kratkom lancu i ne pokazati sta stvarno osecas.Onda te vise vole, i cene i postuju. Uvek je bolje da tebe muskarac voli vise nego ti njega... Hahahaha, slatko me je nasmejala... Pitala sam je : Draga, jel se ti udajes iz ljubavi ili potrebe (citaj: koristi)...?

Ja to ne umem, ne mogu, ja kad volim to radim celim svojim bicem, svojom dusom, sve ili nista, belo ili crno... Prvi put  sam zelela da budem realna, u kombinaciji sa emocijama sa nesrecnim ocem mog sina. Pokusala da budem drugacija, i nije uspelo... Mozda je i dobro...

I ne znam sta ce neki muskarac morati da uradi da bi usao u moj zivot, morace debelo da se potrudi da mi dokaze da je vredan moje paznje... 

Jupi jeeeeej!

Moj drugi rodjendan ovde na blogu... Slucajno sam sad videla da sam prvi post napisala bas na ovaj datum, pre dve godine...

A toliko toga se desilo od tada....

Toliko stvari, cini mi se, neko ne prozivi za citav jedan zivot... A to je samo delic mog... I volecu jos, i bicu puuuno srecna...  I naravno podelicu to, ovde, sa vama, dragi ljudi...

I shvatam da me, ustvari, neki posetioci mog bloga, poznaju bolje nego mnogi ljudi koje svakodnevno vidjam....

I ustvari ja sam jako srecna osoba... I volim zivot... I volim da volim...

P.S. i volim blog.rs  

Sastavi me tako, jednom u dve-tri godine... Sve kao odlazem, necu, nije nista, ma procice... Ignorisem pocetne simptome, cesto upali, izvucem se... Al zato kad sastavi... Vec znam scenario, cim udjem samo me pita: Jel si alergicna na Penicilin....

Nisam....

I eto, ovaj put SAMO 4 injekcije, za pocetak... A glava mi puca. Opet ti sinusi, opet i uvek... A specijalista kaze da je sve ok...

Pa nista, moram da se naviknem na to resetanje guze, jednom u par godina... I jos sve srecna, hej pa ne boli me nista, malo je peckalo dok mi je sestra davala i posle sve super... Do jutros. Sad me boli da jedva sedim... A uskoro idem po jos jednu... I sve bi to bilo ok da je moja dusa samo malo stariji. Ovako moram sve da radim kao i da nisam bolesna, a pada mi glava, ne mogu da se nasmejem. Mama nema bolovanje i godisnji, trudim se da on ne primeti, da ne oseti... Prezivecu i ovo, sitnica je naspram drugih stvari... I najvaznije, samo nek je on zdrav!