suncica

Progone me...
Progone me preko dana i kroz noc.
Kao zla kob ili Boziji blagoslov.
Plave, siroke kao nebo i doboke kao more.  
Osecam pogled na sebi, u svakom trenutku, pri svakom koraku...
Kidaju mi utrobu, bude mi zelju za lutanjem, za osecanjima, zelju za strascu...
Ogledam se u njima, vidim lica nasih nerodjenih kceri,
i strah me je....
Strah od zivota, od tog cudnog ludila u koje smo zapali.
Strah da se predam, a moja dusa se vec predala....
Praiskonski zov u meni, vuce me ka njima...
I ja nemam snage da se opirem , da se borim, prepustam se....

A oci me i dalje posmatraju. Sjaj u njima da l' je ljubav ili kristali leda, nije ni vazno, postaje vazna samo zelja da uronim u njih... Da postanemo jedno...

Sutra i zvanicno.

Uvek u jesen, stisne me neka tuga, seta...  

" Al kad dođe da idem, strašno moram da idem. 

Nije važno kuda ću. Nije važno zašto ću..." M.Antic

I uspavam malog Andjela, malo ga gledam kako spava snom pravednika.
Zatim ustanem i krenem, idem, nije vazno gde, nije vazno zasto, idem, hodam. Hladnoca prija... I pocnem da osecam, jako, kao da imam rupu u grudima... 
Znam, tamo negde, On isto tako hoda, i isto oseca... 
Samo se jos nismo sreli... Mozda jos nismo naucili sve sto treba da znamo da bismo se prepoznali.

Mozda jos nije nase vreme. Ali, trazimo se, i znamo da onaj drugi zna... Osecamo...
Jer jesen uvek donese mirise, neke davno zaboravljene snove. Ceznju...
I potrebu za zagrljajem, jer su noci hladne...

Kao da je juce bilo. Secam se tog januara, kad je dosla. Videla sam po njoj da nesto hoce da mi kaze.... Samo je izustila: Imam nesto novo... JESSSS, trudna si :D. Osmehom je potvrdila.

U pocetku joj je bilo muka, povracala je... Posle je bilo super, mali stomak, pa malo veci... Onda krecemo u setnju i ide mi u susret, nisam je prepoznala, kukovi joj se rasirili...

Sve je to normalno. Stalno sam joj pricala, objasnjavala, kako je, i sta da ocekuje. Pricale smo skoro i o porodjaju, rekla sam joj da mi je bilo gore kad me zub boli... 

Juce pricamo telefonom, i kazem joj, pa sad ces ti, a ona kaze ma nema sanse, prenecu sigurno...

I stize mi poruka u pola 2 nocas: Pukao Vodenjak :DDD

Divno, dopisivale smo se pola noci, onda pola jutra pricale telefonom... JOOOOJ boli, da boli, prococe. Samo setaj, sto duze.... I super dok jo jpricam, cim prekinem vezu, pocnem da placem, setim se svake sekunda svog porodjaja... Secam se kad je izasao, kad je zakmecao....

Jedva cekam da I mali Stefan zakmeci, ne odvajam se od telefona, cekam, molim se, da bude brzo, da se ne muci, da bude sve sjajno... Da je ne boli previse...

Kumo moja, uz tebe sam! 

I jedva cekam da vidim mali cupavi zamotuljak, ljubi ga kuma :*** 

Ja da placem??? Ma nema sanse... Mora nesto debelo da me pogodi i to bas u zivac... 

Mada, od kako imam Sunasce, to je sve lakse... Rasplacem se kad gledam emisiju "Vreme je za bebe"(zato je i ne gledam)... Rasplace me sve sto ima veze sa bebama...

Ovih dana nesto nisam u svom elementu, sve me nesto spopalo, sivi oblaci iznad mene, a bez nekog posebnog razloga. Eto nadoslo mi....

A danas, u kombinaciji sa jakim kasljom Dusinim ( moram da ga vodim kod doce :( ), isplakala sam se kao sto ne pamtim da sam skoro... 

Slaba sam na Heroje :)

"Ti si jedan od tri muskarca na svetu, kojima zaista verujem"

Mislim da nije shvatio sta sam htela da kazem.... I taman kad su leptirici poceli da se bude, poceo je da patetise... Oh , ne, ne opet... Odustajem...

Jak na recima, kad mi ne vidi oci. Krije se iza monitora, hiljadu kilometera daleko... I kuka, avaj, sam, jadan, tuzan...Sto nisam sad pored njega, ili on pored mene... I zaista mu verujem da  me voli. Jedini to oseca vec 10 godina. Jedini uvek pita: kako STE, nikad kako si.... Uvek pita sta radi Sunasce moje, uvek mu salje poljupce... Zna da je put do mog srca preko Nikole :)))

Dok sam bila trudna, rekla sam mu: Ne smes da se zaljubis u mene (opet), a on mi odgovorio:  

" Pa sta sto si trudna, to ne znaci da ne treba niko da te voli do kraja zivota! "  

I tako ja pokusam da ga malo razveselim , zagolicam mastu, zainteresujem, motivisem... Pocnem da mu pisem da sedim samo u bade mantilu, upravo izasla iz kupatila, sveze doterana, glatka (svuda) i klizava ( od ulja)... On mi odgovori: Nemoj to da mi radis :( ( tuzni smajli!!! ) i posalje mi neki snimak sa Youtube-a, nesto o ratu na Kosovu, stradanju, zrtvama...

AAAAAAAAAAAAAAA, jel si ti normalan covece??? Vidis sta ti pisem, alo, sedim bre gola ovde i palim te, a ti mislis o ratu??? sta tebi fali...???

I on odgovori: Ti mi falis.

Hm, ok, a sta bi mi radio?

Paaaa, svasta... znas ne mogu ja da to pisem, znas stidim se... 

Cega se stidis? Da mi kazes da me zelis, da zelis da me ljubis, da me uzmes, lagano ili brzo, ili kako god vec....  A kako mislis onda to da uradis uopste? 

Onda ostanem bez odgovora. Svi junaci... i tako dalje...

Odustajem od pokusaja za jedno vece.... Odoh da spavam...

E moj Italijanu...

Iscekivanje...

A onda je svetlost obasjala put... 

Svet je postao bogatiji za jednog malog gospodina...

A moj zivot oplemenjen osmesima, prvog...

Drugog... 

Treceg... 

Cetvrtog... 

Petog... 

Sestog... 

Sedmog... 

Osmog... 

Devetog meseca! 

Danas moja Dusa, moje Sunasce puni 10 meseci,  najnasmejanijih, i najsuncanijih u mom zivotu!!!

Ima neko zlo u ljudima. Oduvek je bilo. Zavist, ljubomora, zelja da nekom napakoste. Bez nekog razloga, eto tako, zato sto je neko drugaciji, razlicit, bolji od njih.

Gotovo svakodnevno se suocavam sa takvim ljudima, i iznova ostajem zabezeknuta, zgrozena. Od same spoznaje zivota i sveta koji me okruzuje vodim se mislju : zivi i pusti druge da zive...

Prema svakom fer, cesto iako nije zasluzio. Trudim se da ja ispadnem covek, da mogu uzdignute glave da hodam ulicom, i da samu sebe smem u oci da pogledam.  Ispavna koliko god je moguce biti: neko to odgore vidi sve...

I onda se pojavi neka osoba, potpuno nebitna, i pocne da me bombarduje zlom, losom energijom, da mi namece svoje stavove, svoja misljenja. Ne mogu da ostanem ravnodusna. Prosto bih rekla: zaobidji me, ali i tu sam naucena da budem pristojna.  Pa sta ako mislimo drugacije, pa sta ako ti se ne dopada moj stav, to je tvoj problem a ne moj, meni se savrseno dopada kakva sam. Veoma sam srecna i volim sebe. Sto ljudima toliko smeta tudja sreca, tudje zadovoljstvo? Valjda bi radije da te sazaljevaju, a ustvari i sami traze sazaljenje jer su nezadovoljni.

Izgleda da je greh biti bolji od nekog. Biti lepsi, srecniji, zaljubljeniji... Zadovoljniji...

Greh je i biti mladji, ili iskusniji,  spretniji... Greh je ne biti kao i oni, zli do srzi...

Osecam se ponekad nemocno pred naletom tog zla koje nisam nicim zasluzila. Samo pomislim: Boze , Oprosti gresniku, ni ne zna da gresi... 

Pomolim se, blagosiljam, i nastavljam dalje. Ne pokusavam nekog da  ubedim da nije u pravu zato sto misli drugacije, razlicito.  Postujem. Svako sebi radi to sto radi, i shodno tome spava mirno ili manje mirno...

Samo me ponekad , eto , rastuzi sta ljudi rade... A nema potrebe... Eto... Rekla sam... I lakse mi je!