suncica

Moja i njegova. Zelim da bude NASA. Zelim to jako.
Pitao me je sinoc: Zasto si ti samnom? Zasto kad mozes sve mnogo bolje, zasluzujes bolje...
Heh... "To ne bira pamet, nego srce"  bio je moj odgovor.
Pa njegovo pitanje: A zasto je tvoje srce izabralo bas mene?

Hm... Ne postoji razlog za ljubav, ona se desi. Jednostavno se desi, i pomeri nas iz koloseka. Napravi od nas slabice.

Kao onda kad vidim sms sa njegovim imenom, a celo telo pocne da mi pulsira i zmurim dok ne otvorim celu poruku da vidim sadrzinu, i onda vidim samo " :-/ "... Kad ga pitam sta mu je, ona kaze, pa zar ne vidis? Razmisljam.... Aha, to znaci to... Pa dobro... Krene ubedjivanje da mi kaze o cemu, pa se on snebiva, kao nova mlada, pa na kraju samo kaze pricacemo i laku noc... I onda ja odlepim , svasta mu napisem, a on pita zasto se odmah ljutis. Zbog prevelike zelje, zbog ceznje sto me lomi. I zbog razlicitih sudbina. Zasto je jos uvek tu, u mom zivotu? Zasto ne krene na svoj put? Meni je vec ostavio zvezdanu prasinu na usnama... Sad zelim da krene, da ode, i da me ceka negde, gde ce sve biti onako kako treba, i nekad kad nam se satovi  i zvezde poklope...

Ostace istine dve, tvoja da niceg bilo nije, moja da bolujem kao nikad pre....

Usetao je u moj zivot, lagano. Cinilo mi se suvise lagano, spontano. Sve je izgledalo kao u bajci. Cak sam i zaboravila sve one neke stare boljke, i osobe iz proslosti koje su mi bile vazne. Pojavio se kao neko veoma vazan za buduca desavanja. Kao neko u koga sam polagala mnoge snove i nadanja. Kao neko ko me nece izneveriti...

Ispostavilo se da nam je zivot dao vremena tek toliko da se usne okrznu u prolazu. Putevi su nam se na kratko spojili, kao sudar Zvezda, i odbili se, svaki u svoju stranu... Ostala je zvezdana prasina, zlatna i fina, kao trag na usnama. Ukus poljupca, tako zeljenog, dugo cekanog...

Mozda jos nije nase vreme. Mozda smo morali da se sretnemo samo da bismo znali sta nas negde u buducnosti ceka. Mozda, da bismo umeli da se trazimo, i prepoznamo jednom. Mozda u ovom, mozda u nekom drugom zivotu...

Cekam.
Osluskujem.
Pa svaki cas stisnem telefon da proverim ima li nesto.
I ocekujem makar sms. Za pocetak.
Da mi kaze ono sto sto zelim da cujem.
Da mu sad nedostajem koliko i on meni, i da zeli samo da me cuje, ili vidi, na kratko, snenu i "rascupanu".
Da zeli samo da me zagrli, bez reci, i da se naslonim na njegove grudi i slusam otkucaje srca.
Ili samo da pise da mi zeli laku noc...

Cekam, gledam... I lagano tonem u san. Sutra je novi dan...
Jednog novog dana ce zasjati to pisamce na displeju...