suncica

Moja i njegova. Zelim da bude NASA. Zelim to jako.
Pitao me je sinoc: Zasto si ti samnom? Zasto kad mozes sve mnogo bolje, zasluzujes bolje...
Heh... "To ne bira pamet, nego srce"  bio je moj odgovor.
Pa njegovo pitanje: A zasto je tvoje srce izabralo bas mene?

Hm... Ne postoji razlog za ljubav, ona se desi. Jednostavno se desi, i pomeri nas iz koloseka. Napravi od nas slabice.

Kao onda kad vidim sms sa njegovim imenom, a celo telo pocne da mi pulsira i zmurim dok ne otvorim celu poruku da vidim sadrzinu, i onda vidim samo " :-/ "... Kad ga pitam sta mu je, ona kaze, pa zar ne vidis? Razmisljam.... Aha, to znaci to... Pa dobro... Krene ubedjivanje da mi kaze o cemu, pa se on snebiva, kao nova mlada, pa na kraju samo kaze pricacemo i laku noc... I onda ja odlepim , svasta mu napisem, a on pita zasto se odmah ljutis. Zbog prevelike zelje, zbog ceznje sto me lomi. I zbog razlicitih sudbina. Zasto je jos uvek tu, u mom zivotu? Zasto ne krene na svoj put? Meni je vec ostavio zvezdanu prasinu na usnama... Sad zelim da krene, da ode, i da me ceka negde, gde ce sve biti onako kako treba, i nekad kad nam se satovi  i zvezde poklope...

Ostace istine dve, tvoja da niceg bilo nije, moja da bolujem kao nikad pre....