suncica

...

Osmeh je preleteo preko njenog lica, kao lagani dodir usnama. Obrazi su se zarumeneli od navale emocija. Dobro je, ipak je voli. " Zar zaista misliš da je tvoja tama jača od mog sjaja?  I da postoji nešto, bilo šta na ovom svetu, što može biti jače od ljubavi. Čiste. Iskrene. I zar zaista misliš da ću tek tako  da odustanem? Ne bojim se ja tvog mraka, niti pakla, niti karme. Bila sam tamo, i pobedila. Mogu to i opet. Ova stopala su planine bosa prelazila, pa sta je jedan potočić. Ludice. "

Nije znao da li da je zagrli, i poljubi najjace sto moze, ili da pobegne sto dalje od nje. Stajao je skamenjen, i opcinjen, i fasciniran njenom snagom, njenom hrabroscu, njenom ludoscu.  Srce mu je tuklo toliko jako, da ga je osecao u svim delovima tela, pretilo je da ga udavi, i da iskoci napolje kroz grudi, kroz vrat. U usima mu je  odzvanjala svaka njena rec, pomesana sa njegovim strahom.  Ovo je taj trenutak, koji odredjuje sudbinu. I da li sudbina uopste postoji. Da li moze da se preokrene. Da se prevari karma?  Da li postoji i najmanja mogucnost da budu srecni. Da se vole, da se imaju.  

Roj pitanja bez odgovora, u sekundi mu je prolazio kroz glavu, dok je gledao njene oci kako se sjaje. Mogao bi i ovog trenutka da umre, gledajuci u te oci, i ne bi zalio, naprotiv. Bio bi joj jedan zivot blizi.

Duboko u dusi znao je odgovor, i prvi put posle dugo vremena osetio je mir.  Lagano joj je prisao, stavio svoj ogrubeli dlan na njen barsunasti obraz. Poljubio je. Onako kao prvi put, prvi ikada, i onako kao poslednji put. U taj poljubac stalo je sve. Svaka rec koju je izgovorio, i sve ono sto je precutao. Privio je uz sebe, zeleci da je ustisne u svoje telo, da upamti svaki mili sekund.  Jer taj trenutak, i taj poljubac je sve sto u ovom zivotu moze da joj da, i da ima od nje...

Bio je to savrseni poljubac i savrseni trenutak, a onda je uzasnuta hladnocom, koja se uvukla medju njih svatila. To je to. Samo to.  On odlazi....  

...

"Ako ti kažem da te volim, odavde do beskraja, malena....., hoćeš li pobeći putem do netraga?

Ako ti kažem da sam te voleo, mnogo pre no što si se rodila, u nekom od prošlih života, hoćeš li mi verovati?  I da li ćeš shvatiti? Ti si mi i san i java, i krst ovaj koji nosim stolećima. Da sam ti blizu, da te gledam, da te disem a da te nemam. A ono što me najvise boli je šta ako odlučiš da ostaneš, ponosna i lepa, pa te moja tama uprlja i obeleži za sva vremena. Zato ćutim. Jer si mi utočište u paklu svih emocija, i beg od stvarnosti. Jer moram da se strpim, još par vekova, da okajem grehe davnih predaka, da karmu preokrenem. Ali imaš me znaj. Imaš me sad. Imaćeš me uvek. Samo malena, ne plači, zbog mene nikad, nikako, to mi produžava kaznu. Svaka suza po jednu godinu." izustio je u jednom dahu.

To be continued... 

...

A znao je on. Ubila bi ga čežnja, ako joj da da živi. Ubilo bi ga saznanje da je nema.  Da se uplašila, pobegla. Da su je prestravile reči duše crne kao ugalj. I da je zapravo, ona jedini tračak svetlosti, što ga drži gore, iznad vode.  Želeo je sto duže da je zadrži, jer obećala je da će čekati. Samo da istraje, da ne pobegne pre kraja. Da istraje, a da joj dusa i telo ostanu čisti, kao što su sada. Da je ne uprlja njegov pakao, njegova tama. Toga se on bojao, a ne pustih reči. A strah ga je samo jos više gurao u tišinu, u mrak.

Slutila je da se iza njegovog ćutanja krije nešto više. Mislila je da mu nije zanimljiva, da mu je dosadna, da ga je previše stisnula za tu priču. Ali tako je vešt sa rečima. Tako ume da miluje dušu. 

Svaki put kad je htela da odustane, nešto ih je spojilo. Nešto ih je uvek vraćalo onom drugom. Gledala ga je kroz zlatni okvir naocara. Njene oči su molile. "Priču mi napiši", izustila je sa pola daha, a suzica je skliznula preko rumenog obraza.  I to ga je slomilo. Sve će da podnese, i put do pakla i nazad, ali njenu suzu, zbog njega nastalu, nikako.  Lavina reči je potekla, preteći da pohara sve pred sobom, i ono zrno razuma, zatrpalo je emocijama, skrivanim kroz nekoliko života.

To be continued...

....

Zaslužili su, oboje, makar jednu noć.  Jednom samo da daju sve, da budu sve. Zaslužili su da se pred nekim ogole i otkriju. Kao reset, kao energija za dalje. "Da, komplikovano je, znam" rekla je. "Veliki je ulog. Ali, možeš li živeti sa sobom, znajući da nisi dao sve, da nisi uradio sve što možeš i sve sto treba? Vidiš ne tražim ti puno. Samo priču da mi napišeš, znam da umeš." 

Molila je, iz dana u dan. Ma koliko strpljiva bila, žudela je, nagovarala ga da se otvori.

Što je ona više navaljivala, on je ostajao tajnovitiji, povlačio se u sebe." Čega se to plašiš? Reci mi. " molila je." Eto, i otićiću ako želis. Nestaću iz tvog života..."  Te reči su ga pecnule, i pojavila se malena iskrica u njegovom oku, znak sreće što će ga konačno ostaviti na miru, ili zaledjena suza, zbog mogućnosti da je nikad više ne vidi, nije mogla da dokuči.  Još jednom ga je ozbiljno, i preozbiljno pogledala u oči, u dušu : "Molim te. Napiši mi priču. O sebi, o meni, o nama. Napiši šta god hoćeš, samo napiši, tih par redaka. Zar bi te to ubilo?"

To be continued...

...

"Znaš mili, duše planiraju susret mnogo pre no što tela naslute."  Osećala je nesigurnost u njegovom glasu, a nije znala zašto. Htela je da pronikne duboko, jos dublje, najdublje, tamo gde je mrak crnji od noći.  Tamo gde prestaje ego, tamo gde nema ničega osim golog instinkta.  Bockala je, provocirala, peckala. I nije odustajala. "Čekaću, koliko god treba. Samo, napiši mi tu priču, o skrivenim strahovima, o patnjama malog dečaka, koji se jos tu negde krije"  Maštala je da baš ona da bude ta, koja ća ga spasiti, jer nemoguće je da ta količina energije ode u nepovrat. Nije prihvatala mogućnost da im se svetovi tek okrznu, i nastave različitim pravcima...

To be continued...

"Napiši mi priču" molila je. "Hoću da znam sta se krije u najdubljim lagumima tvoje duše. Hoću sve one reči koje ne izgovaraš, sve one čežnje koje skrivaš i od sebe samog. Hoću reči, i one koje nisu lepe, hoću ono sto kriješ."

Udobno se zavalila u fotelju i čekala je. Strpljivo. Sa puno razumevanja. Čekala je njegove najiskrenije i najdublje reči, duboko zadirući u najveće dubine sopstvene duše.  Rekla mu je: "Ako ne mogu da podnesem tvoje najgore, ne zaslužujem ni tvoje najbolje."

Čekala je, čini se već predugo, sa jednakom strašću, kao onaj prvi put, kad su je njegove reči dotakle. Čekala je, a on se snebivao. Nije bio spreman da joj se otkrije. Nije bio spreman na ono posle, kad ogoli dušu, mada ona mu je duboko u dušu vec virnula, kad ga je pogledala preko ruba naocara....

To be continued...