suncica

Konacno, posle 3 meseca, slobodan vikend. Da l' je moguce? "I mi cigani imamo dusu "
Odlucim ja tako da odem u moje bivse mesto, da posetim drugaricu, da vidimo bebu malu, i tako... Naprasno odlucim da bih mogla da odem i do kume, koja zivi u mojoj bivsoj ulici, Nasoj ulici, svega nekoliko kuca od Coveka sa imenom Zivot.
Nisam bas bila sigurna u tu svoju odluku, ali ipak, nek ide zivot, krecem. Poznatim stazama...
Pustam sms da sam krenula, treba mi 20ak minuta, ona mi odgovara da je ulica pusta i prolaz slobodan...

Priblizavam se lagano ulici koja povezuje onu kojom ja idem, sa onom u koju idem... Adrenalin pocinje da skace, dlanovi odavno oznojani, na +35 stepeni, lagano usporavam, ali idem, ne stajem. Noge pocinju da se tresu, ruke da se oduzimaju, gubim snagu i volju, jedva guram Sunasce u kolicima. Okrenula bih se sad i pobegla glavom bez obzira a jos ni do ulice nisam stigla. Ali vuce me. Vuce me ono nesto, sto traje vec 3 godine, ono nesto sto me je vezivalo za njega, ona emocija, jaka, najjaca. Osecam da je tu... Skrecem u ulicu, ona zaista pusta, prolaz cist, nema njegovog auta ispred kuce... Videla bih ga i sa mnogo vece udaljenosti.
Kao da mi pada kamen sa srca, ali prividno, pomirenje sa situacijom, vrlo setno... Ulazim kod kume, sedamo, ali deca zele da se igraju napolju. Izlazimo u dvoriste i ne da mi djavo mira, morala sam da provirim. OPAAAA, tu je, vidim auto... I pitanja, da li je napolju, da li je sam, da li je ona tu, sta ako me vidi, kako ce da reaguje, mozda se nece ni javiti.... MIsli mi munjevito lete... A kuma prefrigana, zna za sve, i vidi po meni, kaze, idemo u prodavnicu... Jao, reko, Viki bas si providna.... A ne, stvarno mi treba nesto, idemo. Sunasce za ruku izmedju nas dve i krecemo. Opet adrenalin, jedva hodam, pocinjem da drhtim, jedna kuca, druga, njegova... Cujem mu glas.....

Nije me video, unosio je neki namestaj u kucu, sekund pre nego sto smo mi naisli... Odlazimo u prodavnicu iza coska, ja kao na iglama, zelim da je napolju kad se vratimo, zelim...  krecemo, vidim ga, okrenut nam je ledjima, nece nas videti uopste... Prolazimo, trenutak odluke, stati ili odustati...

I iz mene samo ispade: Pa dobar dan, mi u prolazu pa da se javimo....

Okrenuo se.

Sok.

Prilazi, pruza ruku, glas mu drhti, naslanja se na ogradu, jer mislim srusice se, a ni ja nisam bolja. Sunasce mu sam prilazi i pruza mu ruku... Gleda me u oci, sa odusevljenim osmehom, pita : kako si? Dokle ostajes tu?
Pa, idem za nekih sat vremena.... Kao da se razocarao, u dvoristu njegovi, samo je rakao: idem da radim, cucemo se... Cao, Cao....

MI produzavamo, kuma umire od smeha, zna ga od rodjenja nikad ga takvog nije videla, nikad nije cula da mu je glas zadrgtao... Sad jeste...

Trebalo mi je jos dosta da dodjem sebi... Tek kad sam otisla odatle, kad sam stigla kuci, prestala sam da drhtim... I sad razmisljam. Sta je ono cucemo se znacilo... Da li je memorisao moj broj? Da li ce me pozvati? Ne odvajam se od telefona...

Jel moguce... Sta mi uradi covek... Zbog smrljavih 30 sekundi razgovora, ja odlepila, nacisto, place mi se... Ponovo Adele i Someone like You.... Ponovo ona ista zelja... Ponovo ona ljubav, i zasto Sunasce nije nase dete... Ponovo sve sa njim... Uvek sve sa njim... Ostaje Covek sa imenom Zivot, samo ne znam da li ce ikada to saznati...