Da li se afekt priznaje, kao sredstvo opravdanja, ili ne znam ni ja sta? Ja ga ne priznajem, ne na takav nacin! Ok u afektu se kazu mnoge stvari, ih, pa dozivela sam i ja tako nesto, ali ja u afektu kazem cistu i surovu istinu. Ne mogu da se pomirim sa cinjenicom da se u afektu kazu stvari koje ne mislis ( cek, pa sto ih onda kazes??? ) samo da bi se povredio sagovornika... Opet ne shvatam, ustvari, cini mi se kao da jedan deo mene nikako nece da poveruje da su ljudi toliko zli, i da zele da povrede nekog...
U sustini i nije me briga, sve dok to ne dotakne mene direktno i licno. Moj brat, odrastao covek, 35 godina, devojka mu 34, nisu klinci, kratko zajedno, par meseci. Ona je forsirala vencanje, on je rekao dobro, ona je sve forsirala, vukla i gurala u pravcu koji je njoj odgovarao, i niko se nije mesao, cak smo se i trudili maksimalno da im pomognemo, vozila sam ih u bg na kasting za 48 sati svadbu, ponasala se prema njoj kao da mi je sestra. I onda ga je ona nesto driblala, on popizdeo i rekao joj: KRAJ. Mo's misliti, pa brakovi se rasture posle 30 godina, pa svako na svoju stranu, a ne njihova veza posle 3 meseca. I tako on ugasi telefon da ga ona vise ne smara, i ode u grad, ja ostanem kuci, naravno, u hladovini, odem malo na fejsbuk i ona me tamo nadje, dobro, nema veze, ne bezim ja, ali kad je pocela da me smara sa tim da on nece da joj se javi, a ona ga jos voli, ja joj lepo kazem: on nije kuci, ja ne mogu da uticem na njega, a u krajnjoj liniji sam odgovara za svoje postupke, a ja imam svoj zivot, i ne mesam se i ne zanima me tudj. Tad je gospodjica pogazala pravo lice i pocela da KUNE i mene i moje roditelje i sve jer smo mi krivi za sve... E tu sam pukla! Sve mogu da razumem, i stosta da progutam, ali da me neko kune, i to iz ciste obesti.... JUJUJU, jos ne mogu da dodjem sebi. Onda sam pricala sa njenom sestrom, koja se napravila pametna pa nazvala kao da ona resi problem, pa sam njoj skresala i sve rekla, a ona meni kaze: pa nije ova tako mislila, to je bilo u afektu.... Hm, ne priznajem, ne opravdam, jos manje oprastam. Gospodjica je otkrila pravo lice, i nista vise nikada u zivotu nece moci da je opere u mojim ocima...
I dalje ne mogu da verujem, da je tako nesto uopste mogla da kaze, bila besna ili ne, ili tuzna, ili povredjena... takve stvari se ne govore, pogotovo ne nekom ko ti nista nije skrivio, i nekome ko je prema tebi bio fer. I sve cesce sebi postavljam pitanje: jesu li ljudi toliko glupi, ili toliko bezobrazni?
