suncica

Jesam zensko, i veoma sam srecna u svojoj kozi, i ponosna na sebe, na svoj pol... Ali, muskarci su ponekad tako potrebni...

Juce, situacija. Bas kad ne treba, prvi sneg, pa bljuzgavo, i mokro, a zima...
Odvela sam Sunasce kod jedne divne zene koja voli da ga cuva, a i on voli kad je kod nje, i otisla u grad sa drugaricom. (Moze i mama sebi nekad da da malo oduska...)

Parkirala je, usle smo u kafic. Posle 2 sata kad smo izasle, auto se nije video od snega, ali nije to problem. Ona nema kljuc od vrata auta, samo privezak za daljinsko otvaranje. Stisnula ga je, ali se nije culo ono : "pip-pip". Hm....Znaci ne mozemo da udjemo u auto. Cek, cek, ima kljuc od gepeka, da vidimo da li ce ga otoriti. Uspela, jes, i tu ja stupam na scenu, provukla sam se kroz gepek i otvorila vrata da bar udjemo u auto i vidimo sta cemo dalje.

Sve je bilo u redu, sele smo, startovala je motor, upalio je, odlicno, stici cemo kuci. A usput da svrati samo negde da zameni bateriju na privesku, sigurno je to problem. Zastala je na najprometnijem Bulevaru u gradu. Zamenila je bateriju,ali nije pomoglo, daljinsko otkljucavanje i dalje ne radi. Sela je u auto, okrenula kljuc, i tisina. Umro, riknuo, skroz na skroz. Ne raguje, nista.

Sta sad. Blaga panika. Ako ga tu ostavi, stici ce joj kazna za parkiranje, crvena je zona. A gde da ga parkira, i kako kad ne daje znake zivota. Da guramo auto, nas dve zene, nema sanse....

Koga pozvati? Sta reci? Broj od autoelektricara? Otkud mi??? I dok je ona zvala svog Dragog coveka, koji svakako nije bio u mogucnosti da nam pomogne, ja pozovem svog Coveka sa imenom Srece. Pitao je samo gde smo, i rekao da stize za 5-6 minuta.
I zaista mu je toliko trebalo.
Dizi haubu, daj svetlo, jedan mali zahvat, tj. potez, tj. ne znam ni kako bih to nazvala, izvadio neki maleni , minijaturni crveni osigurac, vratio ga na mesto, i rekao : probaj sad. I Brmmmmmmmm, motor je startovao. "pip-pip" i otkljucavanje sad radi. Eto, resen problem, mozemo dalje, po Sunasce pa kuci. Svaka cast.

Zasluzio je cak i poljubac u obraz od nje, toliko je bila srecna, vec je videla scenu kako spava u autu, na sred Bulevara...

I kad smo krenule, kaze ona meni: Eto! To je muskarac, to je muskarcina, bre, u sve se razume, zna da pomogne, i sto je najvaznije ZELI da pomogne. 

Da, to je muskarac, i sa ponosom mogu da kazem, to je Moj muskarac! 

Volela bih da mogu. Kao nekad. Da volim, i ne mislim. Da pripadam, da se prepustim... Da osecam dusom i telom...

Volela bih da osecam leptirice.

Volela bih da sam zaljubljena, i da sve bude lako i lepo...

Mozda On nije pravi.Mozda je samo jedan stepenik, ka Onom Pravom. 

Pitam se stalno, lebdi to pitanje oko mene: Da li Covek sa imenom Srece moze da me ucini srecnom? Za sada ne mogu da dokucim sta izaziva u meni... Mozda zato sto je sve prebrzo, sto hoce sve odmah, sad. Takva sam ja bila nekad. Mene je, izgleda zivot naucio... Njega nije, ili jeste...

Nekako sam smirena, realna, racionalna, stalozena.
Prija mi.
Prija mi paznja, prija mi "topli muski zagrljaj", ili kako je moja A. to nazvala: " odrasli muski prijatelj". Prijaju mi komplimenti. Prija mi novi nadimak koji mi je nadenuo. Prija mi njegovo drustvo. Prija mi kako me gleda, i kako me postuje.  Prija mi i strast koja je medju nama, i koja je toliko jaka i ocigledna... Prija mi sto iskreno voli moje dete, moje Sunasce, i sto prihvata da mi je on uvek na prvom mestu... Prija mi sto ima razumevanja. Prija mi sto uvek mozemo da razgovaramo, a mozemo i da cutimo. Ili da radimo nesto trece... Prija mi sto otvoreno prica o svojim osecanjima, i sto mogu da mu kazem sve sto zaista mislim, i da Ja budem Ja, ono sto jesam, onakva kava jesam... sve mi to prija, zaista... A gde je tu ljubav? I da li je to ljubav? A gde je ljubomora? Gde je onaj crvic u meni dok mi spominje bivsu zenu? Gde je onaj osecaj kad mi kaze da ide sa drustvom u grad?

Nista, ravno...

Ali sam nasmejana. Vesela. Pozitivna. Preporodjena.

Ipak sam srecna.

Covek sa imenom Srece me cini srecnom. 

http://dl.net.hr/webcafe/igrice/potato.swf

Neka sam oljusti i napravi :D :D :D

Meni je trebalo 2.23 minute :))))

Probajte :D 

Velicanstveni su :)

U boji vatre... 

Strasti... 

U boji zalazeceg Sunca...

(fotografije napravio moj bata na Bahamima ) :)))))))))) 

"Onoliko koliko ja sam ja bela ti nikad neces biti crn"

Moja svetlost je konstantna.... Moj nick je sa razlogom taj...

Otkrila sam to u sebi kad sam gledala u oci samom djavolu, kad sam opstila sa esencijalnim zlom, a plameni jezici lizali moju belu kozu.... Zastala sam, zazmurila i iz srca je, kao snop svetlosti izasla Ljubav... Prema zivotu, prema ljudima, prema Suncu i Mesecu... Cista, prava i iskrena Ljubav...

Plameni jezici utihnuse, zlo se rasplinulo, a djavo, koji me je gledao u oci, se poklonio predamnom... 

Tad sam shvatila.... Jaka sam, jaca, mnogo jaca nego sto ce Tama ikada biti... Ne plasim je se...  Volim... Iskreno, do srzi... I ni svi porazi ovog sveta me nece skrenuti sa puta... Necu prestati da se borim, za sebe, za nas... Necu prestati da slusam srce, ono me nikad nije prevarilo... 

I, sto puta sam rekla, kad volimo boli, a kad boli tad znamo da smo zivi, i vredi osetiti bol, jer mu prethodi savrsen trenutak srece...

Noc je najtamnija, jedan trenutak pred svitanje... 

Danas samo torta, pravu veliku zurku pravimo kad bude Sunascetov rodjendan...

A moj samo eto obelezavamo :) 

Sutra i zvanicno.

Uvek u jesen, stisne me neka tuga, seta...  

" Al kad dođe da idem, strašno moram da idem. 

Nije važno kuda ću. Nije važno zašto ću..." M.Antic

I uspavam malog Andjela, malo ga gledam kako spava snom pravednika.
Zatim ustanem i krenem, idem, nije vazno gde, nije vazno zasto, idem, hodam. Hladnoca prija... I pocnem da osecam, jako, kao da imam rupu u grudima... 
Znam, tamo negde, On isto tako hoda, i isto oseca... 
Samo se jos nismo sreli... Mozda jos nismo naucili sve sto treba da znamo da bismo se prepoznali.

Mozda jos nije nase vreme. Ali, trazimo se, i znamo da onaj drugi zna... Osecamo...
Jer jesen uvek donese mirise, neke davno zaboravljene snove. Ceznju...
I potrebu za zagrljajem, jer su noci hladne...

Kao da je juce bilo. Secam se tog januara, kad je dosla. Videla sam po njoj da nesto hoce da mi kaze.... Samo je izustila: Imam nesto novo... JESSSS, trudna si :D. Osmehom je potvrdila.

U pocetku joj je bilo muka, povracala je... Posle je bilo super, mali stomak, pa malo veci... Onda krecemo u setnju i ide mi u susret, nisam je prepoznala, kukovi joj se rasirili...

Sve je to normalno. Stalno sam joj pricala, objasnjavala, kako je, i sta da ocekuje. Pricale smo skoro i o porodjaju, rekla sam joj da mi je bilo gore kad me zub boli... 

Juce pricamo telefonom, i kazem joj, pa sad ces ti, a ona kaze ma nema sanse, prenecu sigurno...

I stize mi poruka u pola 2 nocas: Pukao Vodenjak :DDD

Divno, dopisivale smo se pola noci, onda pola jutra pricale telefonom... JOOOOJ boli, da boli, prococe. Samo setaj, sto duze.... I super dok jo jpricam, cim prekinem vezu, pocnem da placem, setim se svake sekunda svog porodjaja... Secam se kad je izasao, kad je zakmecao....

Jedva cekam da I mali Stefan zakmeci, ne odvajam se od telefona, cekam, molim se, da bude brzo, da se ne muci, da bude sve sjajno... Da je ne boli previse...

Kumo moja, uz tebe sam! 

I jedva cekam da vidim mali cupavi zamotuljak, ljubi ga kuma :*** 

Ja da placem??? Ma nema sanse... Mora nesto debelo da me pogodi i to bas u zivac... 

Mada, od kako imam Sunasce, to je sve lakse... Rasplacem se kad gledam emisiju "Vreme je za bebe"(zato je i ne gledam)... Rasplace me sve sto ima veze sa bebama...

Ovih dana nesto nisam u svom elementu, sve me nesto spopalo, sivi oblaci iznad mene, a bez nekog posebnog razloga. Eto nadoslo mi....

A danas, u kombinaciji sa jakim kasljom Dusinim ( moram da ga vodim kod doce :( ), isplakala sam se kao sto ne pamtim da sam skoro... 

Slaba sam na Heroje :)

"Ti si jedan od tri muskarca na svetu, kojima zaista verujem"

Mislim da nije shvatio sta sam htela da kazem.... I taman kad su leptirici poceli da se bude, poceo je da patetise... Oh , ne, ne opet... Odustajem...

Jak na recima, kad mi ne vidi oci. Krije se iza monitora, hiljadu kilometera daleko... I kuka, avaj, sam, jadan, tuzan...Sto nisam sad pored njega, ili on pored mene... I zaista mu verujem da  me voli. Jedini to oseca vec 10 godina. Jedini uvek pita: kako STE, nikad kako si.... Uvek pita sta radi Sunasce moje, uvek mu salje poljupce... Zna da je put do mog srca preko Nikole :)))

Dok sam bila trudna, rekla sam mu: Ne smes da se zaljubis u mene (opet), a on mi odgovorio:  

" Pa sta sto si trudna, to ne znaci da ne treba niko da te voli do kraja zivota! "  

I tako ja pokusam da ga malo razveselim , zagolicam mastu, zainteresujem, motivisem... Pocnem da mu pisem da sedim samo u bade mantilu, upravo izasla iz kupatila, sveze doterana, glatka (svuda) i klizava ( od ulja)... On mi odgovori: Nemoj to da mi radis :( ( tuzni smajli!!! ) i posalje mi neki snimak sa Youtube-a, nesto o ratu na Kosovu, stradanju, zrtvama...

AAAAAAAAAAAAAAA, jel si ti normalan covece??? Vidis sta ti pisem, alo, sedim bre gola ovde i palim te, a ti mislis o ratu??? sta tebi fali...???

I on odgovori: Ti mi falis.

Hm, ok, a sta bi mi radio?

Paaaa, svasta... znas ne mogu ja da to pisem, znas stidim se... 

Cega se stidis? Da mi kazes da me zelis, da zelis da me ljubis, da me uzmes, lagano ili brzo, ili kako god vec....  A kako mislis onda to da uradis uopste? 

Onda ostanem bez odgovora. Svi junaci... i tako dalje...

Odustajem od pokusaja za jedno vece.... Odoh da spavam...

E moj Italijanu...

Ima neko zlo u ljudima. Oduvek je bilo. Zavist, ljubomora, zelja da nekom napakoste. Bez nekog razloga, eto tako, zato sto je neko drugaciji, razlicit, bolji od njih.

Gotovo svakodnevno se suocavam sa takvim ljudima, i iznova ostajem zabezeknuta, zgrozena. Od same spoznaje zivota i sveta koji me okruzuje vodim se mislju : zivi i pusti druge da zive...

Prema svakom fer, cesto iako nije zasluzio. Trudim se da ja ispadnem covek, da mogu uzdignute glave da hodam ulicom, i da samu sebe smem u oci da pogledam.  Ispavna koliko god je moguce biti: neko to odgore vidi sve...

I onda se pojavi neka osoba, potpuno nebitna, i pocne da me bombarduje zlom, losom energijom, da mi namece svoje stavove, svoja misljenja. Ne mogu da ostanem ravnodusna. Prosto bih rekla: zaobidji me, ali i tu sam naucena da budem pristojna.  Pa sta ako mislimo drugacije, pa sta ako ti se ne dopada moj stav, to je tvoj problem a ne moj, meni se savrseno dopada kakva sam. Veoma sam srecna i volim sebe. Sto ljudima toliko smeta tudja sreca, tudje zadovoljstvo? Valjda bi radije da te sazaljevaju, a ustvari i sami traze sazaljenje jer su nezadovoljni.

Izgleda da je greh biti bolji od nekog. Biti lepsi, srecniji, zaljubljeniji... Zadovoljniji...

Greh je i biti mladji, ili iskusniji,  spretniji... Greh je ne biti kao i oni, zli do srzi...

Osecam se ponekad nemocno pred naletom tog zla koje nisam nicim zasluzila. Samo pomislim: Boze , Oprosti gresniku, ni ne zna da gresi... 

Pomolim se, blagosiljam, i nastavljam dalje. Ne pokusavam nekog da  ubedim da nije u pravu zato sto misli drugacije, razlicito.  Postujem. Svako sebi radi to sto radi, i shodno tome spava mirno ili manje mirno...

Samo me ponekad , eto , rastuzi sta ljudi rade... A nema potrebe... Eto... Rekla sam... I lakse mi je!

Ja ustvari, imam dva brata, ali o jednom cu pisati sad... 

O onom koji je malopre krenuo na aerodrom. Odlazi u Ameriku, ide na brod da radi... Narednih 6 meseci ce provesti negde na Bahamima... Heh... Lepo zvuci.

Rodila sam se dva dana pre njegovog drugog rodjendana. Fizicki sveoma licimo. Dve skorpije. Dok smo bili mali svadjali smo se, ali ne previse, tukli smo se, tj on je mene mlatio ,a ja  njemu svasta govorila. Kako smo rasli to je prestalo. Cak me je odbacivao u nekim tinejdzerskim godinama. Kao mladja sestra, davez, koji ce mi ona...

Kad smo malo poodrasli, bili smo susta suprotnost. Ja brbljivica, on cutolog, ali jedini je znao moje tajne, jedini je mogao da me provali samo jednom kad me pogleda.

U nekim jako bitnim i jako teskim trenucima u zivotu, stajao je pored mene, bio je tu za mene. Kao neki precutni dogovor, neke stvari nikad nismo spomenuli, nismo kopali po otvorenim ranama, umeo je da postuje moju privatnost...

Kad smo oboje sazreli, sjajno smo funkcionisali, doduse on je malo bio ponekad asocijalan, odnosno nikad nije previse pricao, ustvari nije uopste pricao. On je radio, i kad je nesto konkretno rekao bi, uglavnom prvo meni, jer sam najbolje umela da obradim informaciju, i po potrebi je prosledim dalje porodici.

Kad nesto zajedno radimo, uvek ide kao podmazano, razumemo se i savrseno se dopunjujemo.  Jednom prilikom sam pomislila da bih volela da je moj zivotni saputnik neko poput mog brata. Neko ko ce da me voli toliko i tako, i ko ce toliko da mi znaci,  I s kim cu funkcionisati besprekorno, i razumeti se samo pogledom.

I moj sin neverovatno lici na njega, kao preslikan, sto mi je najdraze od svega. 

Bato moj, jedva cekam da se vratis... 

http://ancisal.blog.rs/blog/ancisal/generalna/2011/08/12/srecan-ti-put-u-daleku-zemlju...

Post napisan od strane moje divne prijateljice, a upucen je mom bratu koji za nekoliko dana ide u Ameriku...

Naravno da sam se rasplakala, i ne smem vise da citam, zato sam podelila sa svima...

Hvala Ti, ancisal , na ovim divnim recima...