suncica

Debela, to mi postaje zvanicni nadimak. Evo polako prolazi i ovaj dan, sedmi... Nadala sam se da cu uveliko biti porodjena do sada. Kad ono, mom cedu se ne zuri, lepo mu je kod mene. A meni sve teze i teze. I kad vidim svoj odraz u ogledalu, u prolazu, bude mi cudno, juuuuu kolika sam...

Ponekad imam osecaj da sam oduvek trudna... Ustvari cele ove godine. I ne mogu vise ni da zamislim kako izgleda normalno spavati. Ne mogu da se setim kako izgleda nemati stomak. Bila mi je danas sestra, koja je uvek bila deblja od mene, jaca, sira.... Kad sam je videla, prvo sam joj rekla: ala si ti mrsava...  

Ali nekako sve to pada u vodu kad samo pomislim da cu uskoro ugledati male okice i zagrliti svoju bebu. I samo postane bitno da sve bude u redu. I jedva cekam... Svakodnevni pozivi od strane svih meni dragih osoba, sa pitanjima kako sam, i da li mi je frka... Ne, nije mi frka, ni najmanje... E onda pocnu da me smatraju i blago ludom, pa kako moze da ti ne bude frka, kako se ne bojis? Aman ljudi, pa nisam se bojala ni kad sam pravila dete, sto bih se sad bojala, cega. Porodjaj je najprirodnija moguca stvar... Samo da pocne...