suncica

Osecala sam uvek, da postoji nesto vise. Slutila da ne moze biti bas tako tesno i skuceno i ovom zivotu, koji se za moje roditelje pretvorio u prezivljavanje. Ne moze bas biti sve tako tuzno, i ruzno. Dusa mi je bila velika, kao kosmos, duboka kao najdublji okean, i otvorena za sve lepo. Dusa mi je sanjala o zvezdama, koje sam u toplim letnjim nocima satima gledala. Mora da postoji jos nesto, neki smisao, neka fora u svemu.  Ne zelim, ne mogu da prihvatim da se rodimo, zivimo i zivotarimo da bismo placali racune, i vodili borbe sa vetrenjacama, i onda umremo, kao da nikad nismo ni postojali. Imala sam tada 14 godina. Divnih, mladih, leprsavih 14, a razmisljala sam o smislu zivota. Ponele su me struje, roditelji, odluke. Odneli me daleko od mojih zvezda, i jedini izbor koji sam imala tada je bio da "prezivim". Da ugusim, potisnem, zatrpam sve ono sto sam osecala, i naslucivala. Odlucila sam da se prilagodim "stvarnom zivotu", i batalim sanjarenja o nekom lepsem svetu, zivotu, mestu. Tako je , kako je. Secam se recenice, cesto izgovarane od strane mojih bliznjih: ZIvot je takav, cupav i dlakav. I ja sam zamisljala, cupavo namrgodjeno bice, kako tumara okolo i svima nam zagorcava bitisanje. Godine su prolazile, a mene je sve vise opsedao taj dlakavi stvor. Ulazila sam u svet odraslih verujuci u njega. Onda mi je "on" pokucao na vrata, i pokazao mi koliko zaista cupav i dlakav moze da bude. To je bio pocetak mog budjenja. Pocetak mog vracanja sebi, zvezdama u toplim letnjim nocima, i pocetak otkrivanja koliko zaista dusa moze da bude velika, i koliko je zaista kosmos veliki.