Pre 8 dana desilo se ono sto sam 9 meseci cekala... Moje cedo je odlucilo da ugleda svet svojim lepim okama. Probudilo me je nesto cudno u sred noci, a par sekundi potom mi je pukao vodenjak... I pocelo je... Porodila sam se u 14h... Bilo je gusto, bilo je bolno... Rekla sam doktoru dok sam lezala na tvrdom stolu: Vi mene ovde vise necete videti.... I bilo je tako sve dok jedan mali drekavac nije udahnuo vazduh prvi put.... Poceo je da place i nije prestajao narednih pola sata... Sto je dobro, dobio je dve desetke, najvise moguce ocene... A zatim je otkrio svoje prste, i gurnuo ih u usta, gladno mamino zlato....
Sve posle toga, upoznavanje u bolnici, prvi dodir, prvi podoj... Neverovatno... Stigli smo kuci posle dva dana... Sad vec imam osecaj da smo ceo zivot zajedno, nemam osecaj da imam malu bebu, i da mi je nesto nepoznato... Instinkt je neverovatna stvar... A bebac, luce moje malo, dobrica, siki, spava... Smeska se, i to mi je najveca nagrada za sve...Sad vec cova ima 8 dana, i nece da spava stalno, trazi da mu se prica, da se nosa... Nece da lezi u narucju kao mala beba, vec uspravno kao velik da se drzi... I lep je, kao lutkica... I nisam nikad mogla da pretpostavim da moze toliko i tako da se voli.... Ljubav moja najveca, i jedina prava, ljubi ga majka...