suncica

Juce sam kod moje tetke procitala sledecu recenicu:

Neko nadje potkovicu i kaze bicu srecan, a ja nadjem kompletnog konja i opet nista...

Juce je tatica bio da vidi sina. Dosao je obucen od glave do pete u novo, i to Adidas trenerka, neke fency patike ( srebrne) cak i novu mindjusu je stavio u uvo. Ja sam ga okarakterisala kao prvoklasnog seljaka ( da se razumemo, seljani zive na selu, a seljak je karakterna osobina!).

Dobro, to bi sve bilo ok da doticni nije imao izgovor: nije mi jos bila plata pa nisam nista kupio Nikoli. Hm, pa taman i da ti je bila plata opet mu ne bi nista kupio, kao da ne znam. A odakle ti pare za to sve na tebi? Pa da, mamica ti kupila, i ja pitam gluposti. Samo sto se taj dijalog odvijao u meni, on i ne zna za njega. Sramota, ni bananicu nije sposoban da kupi, a ima da pusi cigare. Stalno razmisljam, on se u startu ogradio da nece da izdrzava porodicu. NJega ne zanima da li dete ima sta da jede, to je moje dete, ja sam ga htela i on se distancire. Ok, moze, ali necu nikad vise u zivotu da ga vidim!

Ja sam smirena, proracunata, ne umem da odreagujem burno, to nije moj karakter. Ja skupljam, polako se nakuplja otrov i liftuje gore dole niz kicmu. Kad dodje trenutak i kad ga izbacim... Ih.. radujem se tom danu, samo cekam okidac, cekam da donese tri sokica pa da ga pitam kako ga nije sramota, i da ga konacno posaljem na sud, pa ako hoce-hoce, vidjace dete i placace alimentaciju, a ako nece- daleko mu lepa kuca... 

Na fejsu postoji jedna grupa, imaju literarne konkurse, vec sam jednom ucestvovala i osvojila drugo mesto. Ovog puta je tema o tatama. Razmisljam, nesto me vuce da napisem. Ne volim patetiku, necu da zvuci jadno, ali istina je takva... Samo cekam trenutak inspiracije.... 

Pocela sam da kuckam ovde neki tekst, koji cu jednom prilikom i napisati,  a onda sam videla da mi na fejsu kucka jedna divna osoba, mogu reci prijateljica.

Odem, naravno, tamo, i svidi mi se razgovor sa njom. Pita me sto se nisam javila da kad sam bila u sremu. Cek , bila sam malo zatecena, prvo zato sto sam bila citavih sat vremena i to u prolazu, drugo, otkud ona to zna, kad nikome nisam ni pricala o tome...

 I tako, ponovo dodjemo na temu tetke od moje male duse. ( sestra nesrecnog tatice)

Kad sam ostala u drugom stanju, gospodin je insistirao da on kaze svojima za to, i nije mi dozvolio da ja kazem njegovoj sestri, koja me je napala kako je ona poslednja saznala i ja sam bila kriva sto joj nisam rekla. Onda, kad se sve izdesavalo, sto se izdesavalo, ja sam od gorepomenute prijateljice ( koja je rodjena sestra od muza tetkice) saznala kako tetkica stalno place i jako je tuzna i jako pati sto se sve tako desilo i eto tesko joj je i krivo joj je, a u razgovoru samnom uporno insistira da je njen brat jadan i da sam ga ja zajebala... 

Dobro. Posle nekoliko meseci, kad sam vec bila u poodmakloj trudnoci, odluci tetkica da mi se ipak javi, sa recima : pa ako ces vec da zivis sa mojim bratom red je da budemo u kontaktu... Ne sestro, nisi dobro razumela, ja necu da zivim sa tvojim bratom! ali ok da budemo u kontaktu ipak si ti tetka mojoj bebi.

Ja sve kao fino, svima da izadjem u susret, sa svima da budem ok, bas da ne bi ispala crna ovca, kad ono PRC!

Kako god okrenes, losa sam, i za njih cu uvek biti. Ja sam njihovog dragog malog i jadnog sina/brata, zajebala, prevarila, povredila, i ja sam najgora...

Pa da, stvarno je ispalo tako, ali samo onaj deo da je on mali i jadan...A ni oni (citaj: one- majka i sestra) nisu nista bolje...

I tako kaze mi prijateljica da je tetkica izjavila kako bi volela da dodjem kod nje sa Nikolom. JA: gde bre da dodjem kad se mesecima ne javlja? Poslednji put smo se cule na nagovor te prijateljice, ja joj napisala da ne branim da dodje i da bih volela da moj sin zna da ima tetku. Spustila sam ponos, ja nisam sujetna, prva sam joj se javila iako nije zaspluzila, i nista, sve kao super i ok, ali se posle toga evo vec 3 meseca uopste nije javila, ni da pita kako je dete i sta radi. I sad ona ocekuje da idem kod nje, da joj nosim dete pod noge, e pa sestro nece moci! Vec sam joj rekla, i reci cu, opet, uvek i svakom!

Ko hoce da vidi dete i da bude deo njegovog zivota, dobrodosao je uvek, a ko nece, ne mora. Necu nikog da molim! A ako vec neko odluci da nece da zove i dolazi, necu da cujem da je toj osobi tesko da pati i place zbog toga!

Kako god okrenem CRNA OVCA sam, ali nisam ovcica, i ne dam vise... A u krajnjoj liniji nek misle sta hoce, meni je sreca moje duse najvaznija... 

Za par meseci , tacnije dva i po, svadba moje drage drugarice... Nekad sam bila veoma euforicna pred takve dogadjaje, a sad pomislim samo da i to prodje...

Naravno da nemam sta da obucem, sve sam iscrpela, i shvatila, komplet nova garderoba mi je neophodna... Teza sam 10 kg nego pre trudnoce i jednostavno nemam sta da obucem. Ironicno stajati pred prepunim ormarom i reci tako nesto...

Bila mi je sinoc ta drugarica, depilirale smo se i radile ono sto devojke inace rade... Pricale, duuuugo i gledale u solju... To mi je tako simpaticna zabava. Nekad sam verovala u sve, nekad, pre 15 godina... A sad mi je tako bilo smesno kad je rekla da vidi patku u solji... Hahahaha, ma da...

I tako dotaknemo se teme ljubavi, njen buduci muz skorpija isto kao ja, surovi realista... Razgovarale smo o ljubavi i realnosti. Kaze ona : znas treba njih uvek drzati na kratkom lancu i ne pokazati sta stvarno osecas.Onda te vise vole, i cene i postuju. Uvek je bolje da tebe muskarac voli vise nego ti njega... Hahahaha, slatko me je nasmejala... Pitala sam je : Draga, jel se ti udajes iz ljubavi ili potrebe (citaj: koristi)...?

Ja to ne umem, ne mogu, ja kad volim to radim celim svojim bicem, svojom dusom, sve ili nista, belo ili crno... Prvi put  sam zelela da budem realna, u kombinaciji sa emocijama sa nesrecnim ocem mog sina. Pokusala da budem drugacija, i nije uspelo... Mozda je i dobro...

I ne znam sta ce neki muskarac morati da uradi da bi usao u moj zivot, morace debelo da se potrudi da mi dokaze da je vredan moje paznje... 

Sastavi me tako, jednom u dve-tri godine... Sve kao odlazem, necu, nije nista, ma procice... Ignorisem pocetne simptome, cesto upali, izvucem se... Al zato kad sastavi... Vec znam scenario, cim udjem samo me pita: Jel si alergicna na Penicilin....

Nisam....

I eto, ovaj put SAMO 4 injekcije, za pocetak... A glava mi puca. Opet ti sinusi, opet i uvek... A specijalista kaze da je sve ok...

Pa nista, moram da se naviknem na to resetanje guze, jednom u par godina... I jos sve srecna, hej pa ne boli me nista, malo je peckalo dok mi je sestra davala i posle sve super... Do jutros. Sad me boli da jedva sedim... A uskoro idem po jos jednu... I sve bi to bilo ok da je moja dusa samo malo stariji. Ovako moram sve da radim kao i da nisam bolesna, a pada mi glava, ne mogu da se nasmejem. Mama nema bolovanje i godisnji, trudim se da on ne primeti, da ne oseti... Prezivecu i ovo, sitnica je naspram drugih stvari... I najvaznije, samo nek je on zdrav! 

Veceras lezem u krevet sa zeljom i nadom. Videcu ga opet, mozda... Ako ne ove veceri, necu prestati da se nadam, docice, jednom kad se najmanje budem nadala... Kad prestanem da mislim o njemu...

 U snu, desava se zivot, neki drugi, ili mozda prvi, u kome smo mi zajedno, bliski, i On ne prestaje da mi dokazuje i pokazuje koliko mu je stalo do mene... A u ovom sada zivotu ni ne zna da postojim...

Cudna je to neka filosofija. 

Cudna su i osecanja sa kojima se ujutru probudim. Sve sto dozivim u snu, toliko ostavi traga na meni, kao da se stvarno desilo, punim intenzitetom, svako osecanje, cak i dodir. Osetim na svojim bedrima njegovu ruku, kao da je malopre sklonio i meni je sad tu zima...

I ne znam sta se desava, i sta ce se desavati ubuduce, vec dvadeset punih godina se sunja kroz odaje moje duse, kroz moje snove, najskrivenije zelje... 

Mozda zato moj sin nosi njegovo ime...

A on o tom pojma nema... 

Jedan od onih dana koje zelite da prespavate, ili bar da se sto pre zavrse, sa najboljim mogucim ishodom...

Od kako sam ustala stalno neki speed, ni sekund mira, ni trenutak da sednem... Frka, jos za dorucak, zove me brat, hitno mora u Beograd, na razgovor za posao, konacno su ga zvali, ide u Ameriku. Vec neko vreme ocekuje poziv i taj razgovor. Jutros mu javili , i sad sve na frku, zovi drugog brata, sve organizuj, odelo, tasna i masna...  Panika, aaaaaaaaaaa... A moja dusa nesto nervozira, neka ga viroza drma vec par dana, sinoc sam ga 2.5 sata nosala, uspavljivala. Ledja me ubijaju, i jos "oni" dani... Raspadam se. 

Samo zelim da se okupam u punoj kadi vruce vode, da ne moram da zurim, da se opustim... I onda da zaspim, i da spavam makar 3 sata lepo... Da se ne budim svaki sat... Da sastavim bar malo.

Sve mi se skupilo. Neka cudna tuga i seta, sumoran mir...

Imam i ja, cak i ja, ponekad pravo na time out.

Kaze mi drugarica: ti si MAMA, ti sve moras da znas i sve moras da mozes, i da budes najjaca i najbolja i najpametnija...

Da, uglavnom se trudim, i uspevam, ali evo sad mi dusa moja zaspala pa mogu da dopustim sebi da se malo isplacem.

Probudilo se cedo moje jutros u 4h, vreo, ima temperaturu. Dobro, odmah sam mu dala sirup, uspeo je da zaspi, u 8 se budi jos vreliji... Jasno je da moramo kod lekara, opet je zaspao, drmala ga groznica, sirotan... Otisli smo oko 11h. Kao sve je ok, nije mu nista drugo, sve je dobro, samo eto temperatura... Skidati je, tusirati ga mlakom vodom 20 minuta, uuuuuuuuuuu, uspeli smo da se tusiramo citavih 5, on je neutesno plakao... 
A kad je zaspao ja sam pocela da placem. Ovo je prvi put da je bolestan. Zelela sam da nikad ne bude bolestan, i da ne moramo da idemo kod lekara osim u savetovaliste. Ali eto, bitno da nije nista strasno, no jos cemo videti, treba da vadi krv u ponedeljak, dusa moja mala, kako ce da ga ubodu u tu malu rukicu... 

Dok sam tamo i dok se to sve desava jaka sam kao stena, sve izdrzim, pribrana sam veoma, ali ne mogu tako stalno. Sav teret je na mojim ledjima, i jednostavno ponekad popustim na sekund, isplacem se...  Cak su mi suze isle i u ambulanti, neko dete je neutesno plakalo, boli ga uho, i sirot je plakao sat vremena. niko nije hteo da ih pusti preko reda, ja sam ih pustila kad je dosao nas red, jer je Nikoli malo bolje nego njemu.

I sad moj beban spava u sobi, golisav, samo u pampersu, a ja imam strah samo od toga da ce mu biti zima, jos od kako se rodio...

I sad mi mnogo fali moja mama,posebno u ovakvim trenucima...

I fali mi neko ko ce mene da zagrli i utesi kad mi je tesko... I moram da priznam da pocinjem da budem malo usamljena... ali samo u retkim momentima... 

Ali... Sve ce to proci... 

Zelim malo za promenu da budem dobra za sebe, a druge ko sisa.

Iznova popustim pred slabijim, iznova idem linijom manjeg otpora...

Znam da sam u pravu, znam da tako treba i opet ne uradim tako.

Sta meni fali???

Javio se gospodin otac. Poslao poruku kao sve normalno, nista se nije desilo. Pa sam mu odgovorila da ne moze da dodje i da se obrati sudu. Onda je, vidno uzrujan, nazvao... Prvo bio drzak, osoran, kao sta si htela da kazes tom porukom, napizdio me zato sto sam dala sebi za pravo da mu to posaljem, kao on je u pravu, sve je ispostovao. Kaze ne dolazi on zbog mene, ja ga ne zanimam, on dete dolazi da vidi... Aha... Od kada?

Kad sam opet spomenula sud, rekla mu da, posto sopstvenu rec ne ume da ispostuje, nadam se da ce ispostovati sud, promenio se momentalno, naprasno postao fin, kao "pa nemoj tako, nema potrebe da se potucamo po sudu , hajde odredi ti neki dan kad ti odgovara pa cu tada da dolazim, pa odrasli smo ljudi, civilizovani..."

Sad odjednom jesmo, a do malo pre.... Hm... Tu nesto ne stima. I dobro, zavrsimo tu razgovor, osta nereseno, eto kao da mu javim kad budem slobodna da dodje da vidi dete... Hm, rekla sam sto se mene tice NIKAD. Opet kontam zbog Nikole, neka dodje, zelim da zna za oca...

I tako je rekao da se uskoro seli iz naseg lepog grada, verovatno ce poceti da radi negde...

A alimentacija... Sta s tim? Pitam se pitam? Da li da odrzim svoju rec i da mu je ne trazim, ili da ga tuzim i da mora da placa, ipak je dete njegovo....?

I da budem malo losa, a dobra po sebe i svoje dete... I ovako me vec smatraju najgorom... Nista ne gubim... A ko me zna.... :DDD Kaze mi komsinica danas, aj zovi mene kad on dodje da se malo istresem... Aj...  

Moze li se biti razocaran u nekog ko te je vec razocarao... Mislila sam da ne, ali evo, iskusila sam ... Moguce je.

Kao dobra sam, necu da budem gad, necu da se zamerim...

Pita me pre par dana drugarica: Dokle?

Evo dovde!

Gospodin tatica, povredjen, jadan sto je posle godinu i vise ukapirao da necemo biti zajedno, konacno je prestao sa bahacenjem, poceo da bude normalan... Ali, ne lezi vraze.

Pratim ja povremeno njegov profil na fejsu, pise da je slobodan, nekim nafuranim plavusama ostavlja dirljive komentare. Pomislim, drago mi je, poceo je da ima svoj zivot... Onda ugledam da sa nekim ume da razgovara kao nekad samnom, pazi sta ce reci, pazi na redosled reci u recenici. A meni kad pise poruku, pomislio bi neko ko ga ne zna da je nepismen totalno. Ok, dobro, nema veze, prihvatila sam ulogu da budem losa, mozda mi se tako sveti... Neka. 

Poceo je da, vreme koje provede sa sinom, sve vise smanjuje, na kraju je doslo da do toga da svega sat vremena bude sa detetom. I na to kazem dobro, meni jos i bolje. I onda je proredio i dolaske, jednom u 10 dana. Pa je onda odlucio da mu ipak nesto kupi kad je dobio platu, pa je kupio 3 sokica i doneo ali nije hteo da ulazi, samo sam izasla napolje i uzela to. Ih, pretrgao se.

I onda je poslao poruku, pita da li moze da dodje u nedelju da vidi Nikolu. Rekla sam moze. U nedelju, negde oko 13h, ja se ulogovala na fejs, vidim da je on tu, objavljuje neke linkove... Hm... Racunar ovde u gradu nema, znaci ili je kod mame, ili kod sestre. I ja mu posaljem poruku da mi kaze kad je planirao da dodje da ja znam da se organizujem. On mi kulturno odgovori da ne zna, da je kod sestre i da ce se javiti kad krene...

I...

Nije se javio, uopste... Ni danas... I jedva cekam da se javi da mu saopstim da slobodno moze da se obrati sudu i da trazi svoja prava, jer ja vise ne zelim da ga vidim...

I opet sam se razocarala, jos vise je pao u mojim ocima. Ipak je sve bila gluma. Nije njemu stalo do deteta ni malo. Lepo je rekao, kad je insistirao da abortiram,  on ne zeli da izdrzava porodicu. 

A ja eto, losa, htela da mu ucinim da moze da vidja dete, bez ikakvih obaveza, bez da dinar jedan daje za pelene, za bilo sta...   

Ipak sam se ponadala da ce ceniti to, da bez obzira na sve voli dete, ja sam najmanje bitna u toj prici . Pokazao je, nije ga briga... uopste... I nije mi drago sto sam bila u pravu. Zaista sam zelela da otac mog sina bude pravi otac...

Heh, ja budala, jos verujem da su ljudi dobri i iskreni... 

Danas, posle dosta vremena, sedela sam i razgovarala sa ocem svog sina. Odavno nije bio tako razuman, tako normalan. Vec dugo se pitam sta mi bi, uopste, da se zaljubim u njega. Nikako nisam mogla sebi da objasnim sta se desilo samnom, kad sam njega takvog izabrala. Danas sam shvatila. Nije problem u meni. 

Da, bio je normalan, bio je dobar, ozbiljan, iskren,secam se prvih dana naseg zabavljanja, sedela sam i posmatrala ga, proucavala. Pitala sam se da li je on osoba sa kojom zelim da budem, i sve je ukazivalo na pozitivan odgovor. I sve je bilo tako dok mu nisam saopstila da sam trudna. Sta se onda desilo nemam pojma. Zasto je postao takav... Radila je sujeta, inat... Poleteo je malo vise nego sto je smeo sebi da dozvoli, i pad je bio bolan i fatalan.

Bilo mi je drago kad sam danas videla da se negde jos uvek nazire ta osoba u koju sam se zaljubila. A ne, nikako, necu se pomiriti sa njim.  Samo mi je drago da je konacno poceo da bude normalan, da se tako ponasa i tako govori... Jos kad pocne i da radi, tj da se ponasa u skladu sa tim sto govori... Zelim da moj sin ima normalnog oca, koliko god to bilo moguce.
Ali moram priznati da sam malo i skepticna po tom pitanju. Nesto cudno ne mogu da mu poverujem. Takav je do prve situacije koja mu nece odgovarati, i na koju ce burno odreagovati. Vuk dlaku menja ali cud nikada.

Ali smo bar popricali danas, i nisam bila besna i nervozna kad je otisao, sto je bar neki napredak... Valjda... 

U prevodu: Ja zelim...

Interesantna pesmica, pustio mi je brat jos pre pet meseci, kad se tek pojavila. Nisam obratila paznju sve dok pre neki dan nisam nabasala na spot sa prevodom na engleski, posle i na srpski. Ono sto me je privuklo, opcinilo je tekst pesme. Sad znam zasto je devojka peva sa toliko energije i strasti...

Ja zelim ljubav, radost, dobru volju,

Vas novac me nece uciniti srecnom,

Zelim da umrem sa rukom na srcu,

Hajde da zajedno otkrijemo moju slobodu,

Zaboravite sve svoje predrasude,

Dobrodosli u moju stvarnost... 

Kako to dobro zvuci. Ovih dana cesto spominjem bas to, dobrodosli u moju stvarnost. Smucili su mi se licemeri, koji patetisu ne bi li dobili sazaljenje... E od mene to tesko. Ne primam sazaljenje i ne dajem ga. To je negativna emocija, a toga mi je vec dosta u zivotu. 

Zelim ljubav, radost, veselje. Zelim lepotu. Zelim da uzivam u zivotu sa svojim sinom , i sa dragim ljudima. Dosta mi je ruznih stvari. Odlucna sam da odstranim sve lose, i da krenem dalje. Ne mogu vise da se nerviram zbog tudjeg bezobrazluka. Od sad nova ja :D Secem sve u korenu, govorim glasno i hodam uzdignute glave. 

I gajim jednu zelju, da u moj zivot useta neko... 

Pet punih meseci, i pola sestog, proletelo. A kao da je juce zakmecao. Sad je vec velik, sve zna, reaguje na sve nadrazaje. I zub mu je izrastao. Svaki dan nesto novo, zivot je cudo... Divan je, dusa moja, deo mene. I dobrica, najbolja beba na svetu.

Setim se cesto mame, volela bih da je tu, volela bih da moze da ga vidi. Pitam se da li bi bila ponosna na mene, i na to kakva sam majka svom sinu... Verovatno to nikad necu saznati... U poslednje vreme razmisljam o zivotu i smrti, i uhvatila sam sebe da pocinjem da panicim pri pomisli da cemo svi jednom otici sa ovog sveta. Mozda nas negde ceka neki drugi, mozda i ne... Sama pomisao da cu prestati da postojim, uzasava me. Kao, mlada sam da o tome razmisljam, ali opet, ovo je prvi put da se sa smrcu suocavam iz neposredne blizine, odnela mi je najblizu osobu.

Shvatila sam da neke stvari vremenom prestaju da budu vazne, gube znacaj, a opet neke druge itekako dobijaju na znacaju... Jedino cega se drzim je recenica: Cudni su putevi Gospodnji... 

I gajim nadu da postoji nesto iznad, neka ruka koja vuce sve konce, i nista nije slucajno, sve ima svoje... Ko zna zasto to tako mora.... 

Pametan covek, je pametan, mozda, zna dosta, npr. matematiku, ili tako nesto. Ima u glavi mozak, ali je pritom glup kao K... Mozda ne svi ( izvinjavam se onima koji su pametni, a da nisu glupi... :/ ) A recimo inteligentni ljudi, ne moraju da znaju matematiku, statistiku, ili takve nauke, ne moraju ni da znaju istoriju, geografiju, i slicno, ali, brate, imaju kefalo, umeju da se snadju u zivotu, da iskoriste sve situacije, dobre, i one lose da okrenu u svoju korist.

Ispostavilo se da je otac mog sina, pripadnik, prvih, gorenavedenih. Jos od letos se ja pitam, da l'  je covek glup, lud ili me zajebava... Pa glup nije, kazu da je pametan, jedini je prosao neke testove za vojsku, gde je konkurisao da radi. Lud, malo verovatno, prosao je lekarski. A da me zajebava, e to je najverovatnije. A uz to nema ni minimum samopostovanja, i obraz debeo kao djon. Trudim se da iskuliram, a nekad je to tako tesko. Sto bi moja dobra prijateljica rekla : dobicu Nervnog Slona... E pa ja svaki put kad doticni dodje dobijem bar dva Nervna Slona.

Cist bezobrazluk, na delu. Sta je nejasno u mojim recima, koje ponavljam vec mesecima. " ne volim te, covece. necu da zivimo zajedno, prihvati da si samo otac mog deteta, i da nikad neces biti meni nista vise od toga " A on kuje planove kad mi zajedno pocnemo da zivimo, kad se uselimo u stan....

I zamolio me, posto nema ves masinu, da opere kod mene kosulje za posao ( dobro se setio, posle 2 meseca), i ja, eto, da ne budem zla i pokvarena, kazem moze, a on doneo i kosulje i carape. I kad je bilo gotovo ja mu dajem, a on kaze, vrlo samouvereno: " pa osusi mi to, pa cu sutra doci da uzmem" AAAAAAAAAAAA pa nisam ti ja veseraj i sluzba za pranje i susenje vesa.... Sta da mu kazem, ugrizem se za usnu, ajde dobro, otac je mog deteta, kao zbog bebe... Ma sta ja radim! Sta zbog bebe, da mi kida zivce! Sramota, odrastao covek, a ni carape sebi nije sposoban da opere. Naravno, hiljadu izgovora je imao zasto ne moze...  I da bi se kao iskupio za to kupi mi nesto na poklon. Prvo sam bila u soku,  a posle sam se smejala. Kupio mi je gacice. Ok, ves se kupuje voljenim osobama. Da, eventualno cipkani da aludira na nesto... To sto je on kupio, kao prvo u dezenu decije posteljine, a kao drugo za uzrast od 8-12 godina, aludira na ono sa pocetka price: GLUP JE! A inteligencija mu je u zestokom minusu....

I ako uskoro ostanem bez strpljenja, i ako me dovoljno iznervira, a blizu je, mozda ce moci da vidi dete, ali preko suda.... UFFFFFFFFFFF.