suncica

Plaza, more, Sunce... Kapljice vode kako se slivaju niz kozu...

Tirkizno more i beli pesak....

Tako je izgledao moj bata danas kad se javio sa Bahama....

A mi u dzemperima ovde, kao sirocici se nabili ispred kompa, napolju minus... I ceznjvo ga gledamo preplanulog... I jos se zali: "uf, 'bem ti, usao mi pesak u lap top..."  Jaooooooo :D

Proletelo je kao tren, 3 meseca, puna... Jos toliko, i eto ga kuci... I kao, sve je isto, a toliko toga je drugacije, mi sami smo drugaciji... Nikola porastao, hoda, prica... Mi odrasli, neko sa manje neko sa vise zivaca... Sa drugacijim stavovima, htenjima... Sve se to menja iz dana u dan... 

Eto , cak sam i na groblju bila... Prvi put. I nisam sigurna da li cu ponovo ici, nemam zelju niti potrebu. Kad me uhvati nostalgija, tuga, odem u crkvu zapalim svecu... A groblje je tako neko usamljeno i pusto mesto, i ne zelim da verujem da su nasi dragi sada tamo. Draze mi je da verujem da su na nekom lepom mestu, i da zive u nama i kroz nas...

A uvek me u zimu uhvate neke bubice, ne volim hladnocu, zelim da sto pre dodje prolece, leto... Sad bih samo sedela sklupcana ispred vatre, sama sa svojim mislima, uz solju caja od narandze sa cimetom, zagledana u plamen...

Moja dusa je odlucila da ugleda svet pre tacno godinu dana :DDD

Da nas slavimo....

Posluzenje ce uskoro, i zurka...

Ljubavi moja, Nikola, duso, ljubi te mama i zeli ti mnogo srece i radosti...  <3 <3 <3 

Nisu uspeli, vec neko vreme, da me izvuku iz takta... Ustvari nismo imali nikakvih dodirnih tacaka...

Trudila sam se cak, poslednjih dva meseca, iliti svega 3 puta, da zbrisem od kuce kad Nikoli dodje tata da ga vidi...  Tako da ni sa njim nisam kontaktirala uopste, osim "zdravo" kad ga pustam da udje, a ja izlazim...

Danas, odlucim, red je, da nazovem gospodju tetkicu, i gospodju babu, da ih obavestim da je u sredu detetov rodjendan, da pravim tortu, i da su dobrodosli.... Inace, vec neko vreme sumnjam, krelac im prica price, sasvim suprotne stvarnom stanju... Nisam bila sigurna da li zbog toga ne zele da pitaju za dete i da dodju da ga vide... I tako, okrenem ja telefon...

Prvi poziv, tetkica, u blazenom stanju, i sad se ceo svet vrti oko toga, nista drugo ne postoji... Predstavim se, muk... nekoliko sekundi, dok nije ukapirala ko je zove... Pitam je: kako si? Iz ciste pristojnosti, a ona mi citav monolog izodgovara o svojoj trudnoci... Fino i kulturno saslusam, i zatim saopstim da je Nikoli u sredu rodjendan, pravim tortu i da ih pozivam da dodju, ako zele i ako su u mogucnosti... Nesto smrljavo mi je odgovorila, kao hoce, ne znam sta kad kako.... i dobro, zdravooooo, gleda seriju prekinula sam je..... 

Drugi poziv, gospodja baba. Ista prica, predstavim se, i ..... blw, hm... aaaa, ovaj, ahaaaaa, ti si, blw... cak ni dobar dan.... muk... Ja ga prekidam, pricam: u sredu je Nikoli rodjendan, zovem vas da vam kazem da ste dobrodosli, pravim tortu. Ahaaaa, pa docicemo, da, mi smo mislili za vikend. Ja ponavljam, u sredu pravim tortu, za tada vas zovem... A mi smo hteli za vikend, znas ne mozemo zbog posla, daleko je Novi Sad....  (moja misao: ihhhhh, citavih 25 km). Ponavljam, ne odgovara mi za vikend, zauzeta sam, ne mogu, mozda i necu biti tu, ako mozete dodjite u sredu... Pa, necemo moci, onda cemo se cuti pa cemo mi doci neki drugi put, eto nikako ne mozemo da uklopimo zbog posla, i tako to, znas, eto nema ljutnje...  Rekla sam, nema ljutnje, ja sam vas pozvala, a vi kako god....Pa eto, zdravo onda.... Zdravo... Tup.

I ja u soku.... Opet...  Ni jedna nije pitala sta radi dete, a kamoli kako je... Pa baba ga je videla kad je imao 3 meseca.... Zar je moguce da je stvarno ne zanima... Obuzme me neka tuga kad pomislim na to... I ne moze da se organizuje , a ima prevoz svakih sat vremena, do grada i nazad,  da dodje, pa to je sin njenog sina, i prvi mu je rodjendan.... Ne... Ne zanima je....Rodice njoj njena cerka unuce.... Neka im je srecno....
Samo me boli sto moje dete odbacuju, a nije to zasluzio... Ne daju mu sansu.... Ta me nepravda boli....

Ali me raduje jedna stvar. Uvek sam verovala u simboliku brojeva.

11.11.2011. u 11h zakazano rociste na sudu. Dobijam starateljstvo nad Sunascetom... 

Moje malo, čudo nad čudima... Sa velikim smeđim okama, i prstićima lepljivim od čokolade, priđe mi, uhvati me za obraze i privuče sebi, zatim slatke umazane usnice priljubi na moj obraz... Neprocenjivo...

A koliko juče, ili pre godinu dana, tačno na ovaj datum, sedela sam na rođendanu kod prijatelja, i jedva čekala da izadje. Sa ogromnim stomakom, debela, teška... Ali nadasve srećna...

Još malo, sad već brojim dane. Prođe godina... Do sada mi godina nije predstavljala ništa posebno, jedna manje ili više... Ali sada shvatam vrednost svakog trenutka, svakog dana, nedelje, meseca.... 

Gledam neke fotografije, kad se rodio, pa kad je imao par meseci, prisećam se, čini mi se ponekad kao čitav vek iza nas, a bilo je tek skoro... Sećam se prvih kupanja, i deranja na sav glas, pa tek oblačenja.... Sad se suočavamo sa bežanjem, i urnebesnim smehom kad ga vijam po krevetu da mu obučem pižamicu... 

I kako se rodjendan bliži,  sve više imam osećaj da će mi suze ići taj dan... Setiću se porođaja, emocija... Svega... Već sad se prisećam... Ali to će biti suze radosnice... 

Na današnji dan rodio se, obradovao svoje roditelje, samo trenutak stariji od mog Sunašceta, koje danas puni 11 meseci.

Sigurna sam da je podjednako željena beba, i da je usrecio naseg dragog blogera Stepskog Vuka, i njegovu voljenu dragu :)

Drugaru Ognjenu želimo srećan Prvi rođendan, i da ih još mnogo, mnogo proslavi u zdravlju i veselju sa svojim dragim roditeljima :)

p.s. Srećnih 11 navršenih meseci želim svom malom čoveku Nikoli :)

Nek su nam živa, zdrava i srećna dečica :))))) 

Iscekivanje...

A onda je svetlost obasjala put... 

Svet je postao bogatiji za jednog malog gospodina...

A moj zivot oplemenjen osmesima, prvog...

Drugog... 

Treceg... 

Cetvrtog... 

Petog... 

Sestog... 

Sedmog... 

Osmog... 

Devetog meseca! 

Danas moja Dusa, moje Sunasce puni 10 meseci,  najnasmejanijih, i najsuncanijih u mom zivotu!!!

Jaka, snazna, sve mogu... Moja drugarica cesto kaze: ti si mama, ti sve moras da znas, i da mozes... I mogu, ne bunim se, ne zalim se...

Al' naidju tako neki trenuci kad posustanem... Na kratko, na trenutak... Sednem, viknem... Ustanem i nastavim dalje...

Pitam se dokle cu biti na meti zavidnih, dokle ce me zapljuskivati talasi negativnosti od ljudi koji ne dele moje shvatanje i misljenje.

Najcesce uspem to da iskuliram, jednostavno se nasmejem, i pomislim, : Gresnici, ni ne znaju da grese, i oprostim... Ne sekiram se, ne potresam se, jednostavno ne odreagujem...

Samo, ponekad ne mogu... Ne zelim. Imam neodoljivu potrebu da se odbranim od napada, da dokazem da sam ja ta koja je dobra, da nisam zloca u ovoj bajci... 

 Shvatim ubrzo da je uzaludno, da jurisam na vetrenjace, i da gubim dragocenu energiju, ali ne mogu da se zaustavim, jace je od mene. 
Zelim da stanem na najvise mesto i da iz sveg glasa viknem, da vicem i urlam, da ispricam svoju pricu, da svi cuju...

Mrzim kad me neko osudjuje, a ne zna sta se krije iza svega, ne zna cinjenice, i ne zna sta me je navelo da uradim bas to sto jesam, bas tada kad jesam... A jos vise mrzim kad neko zna sve to, i opet me pljuje, i pokusava da me spusti... Na moju srecu, uvek iz takvih situacija izlazim kao pobednik, jer imam keca u rukavu i argumentima sve pobijem... 

I jako ne volim kad se neko mesa u nesto u sta ne bi trebao, i nema prava...

Tesi me jedino, brzo ce proci ta faza... Cim mi moja dusa podari sirok osmeh... Jer to je ono za sta zivim...  

Volim tu recenicu, izgovorila je moja dobra drugarica, uz objasnjenje da je pi*da karakterna osobina, a pi*ka polni organ.

Inace, upucena je ocu mog sina.

Kad smo se upoznali, ono vreme dok sam posmatrala i promatrala uslove za nas zajednicki zivot, i dok je sve bilo bas onako kao treba, igrala sam na tu kartu, on je skorpija, znam kako funkcise sistem u njegovoj glavi. I ako nesto krene u pravcu koji ne ocekujemo, snacice se, bice tu uz mene pa makar i znao da gresi, ici ce do kraja, jer je jednostavno to u prirodi skorpije, realno i pravicno.

Ali...

Jao sto volim to ali... U najkriticnijem trenutku nase veze, postupio je upravo suprotno ocekivanjima, i time se srozao duboko ispod nule na mojoj skali poverenja. Posle toga sve sto je uradilo, jos vise ga je guralo, ne na dno, nego ispod dna.

Danas zove, posle desetak dana. Razlog zvanja: zeli da idem sa njim na seosku slavu kod njegove sestre, u nedelju.

Hm. Prvo: ne pada mi na pamet da vucem dete po ovoj vrucini, i da se potucam po busu ili taksiju.  Drugo tvoja sestra me nije zvala da idem kod nje, sta cu ja tamo....

Njegov odgovor: pa nema veze sto te nije zvala, vi idete samnom a ja cu njoj javiti da cete doci, bice im drago, rekli su da zele da im Nikola dodje... 

Cek, sta sad pokusavas da izigravas porodicu? Onu koje si se odrekao, koju nisi zeleo. Ili hoces da se pokazes kako ti imas sina, hej, sad si faca... Naravno da ne dozvoljavam.

Ponovo mu saopstavam: necu da maltretiram dete po vrucini! Ako bih uopste i odlucila da idem na slavu prvo bih kod svoje babe i tetke, jedne, druge i trece otisla, pa mozda tek onda kod tvoje sestre, ako bi me pozvala....

I on ponovo:pa mozes ti i kod svojih da odes, ne moras samo kod moje sestre da budes, ne smeta meni, a i icicemo ujutru kad ne bude vrucina. Znas ja to zbog tebe, da te malo razonodim, znam da si sama i da ti je tesko, pa da te malo eto izvedem i provedem...

....

ostala sam bez teksta...

....

hvala, ne moras ti mene da izvodis nigde, imam ja dovoljno razonode i bez tebe...

jos jednom sam odgovorila (velikim slovima): NE ZELIM DA IDEM NEGDE GDE NISAM POZVANA!!!

Nadam se da je ukapirao, posto je prestao da me ubedjuje... Sad je kao ljut, povredjen mu je ponos... A ja se jos uvek iscudjavam: on ima ponos??!! 

I pitam se koji mu je stvarni motiv sto me je pozvao. I zasto me nije ona pozvala da dodjem kod nje ako budem u selu. Ceo dan je online na fejsu, vidi da sam tu... Ne, njoj ce pasti kruna sa glave ako me bude pozvala, a ko zna sta je tu posredi, ko zna sta je on rekao njoj o meni, pa ona sirota nece da se upusta samnom u dijalog, misli da cu je ugristi :P 

Sve u svemu, pokazali su se, mnogo puta do sad, a verujem da ce biti jos nebrojeno prilika za to... Na kraju sve maske padnu... A od skorpije ni s....

Hodam gradom, posmatram ljude. Uvek sam to volela da radim. Sta se krije iza pogleda , osmeha, proucavala sam, razmisljala kakav im je zivot, da li su zadovoljni... Pokusavala da to projektujem na sebe. Nekad davno, dok sam jos bila mala zavidela sam drugima...

Onda me je zivot naucio da nije zlato sve sto sija, i prepoznala sam sta treba da cenim.Ne mogu da kazem da sam bila nesrecna, ali nisam ni bila bas najzadovoljnija dok nisam odlucila da preuzmem stvar u svoje ruke. Pazi sta zelis mozda ti se i ostvari. Uvidela sam da je ono sto sam istinski i najiskrenije, srcem pozelela uvek bivalo ispunjeno... 

Ne gledam proslost, ne opterecujem se buducnoscu. Odkako se NIkola rodio vise nego ikad zivim sada, ovog momenta. Jer ovaj momenat je bitan.

I samo je ispalo iz mene: ja sam sad jako srecna... To je bilo kad je dusa, posle nekoliko dana bojkotovanja da jede, odlucio da poruca sve sto sam mu dala...

Isto to sam rekla i osecala se tako kad je odlucio da se ne budi svakih pola sata, kad sam se probudila, a ono 8 ujutru, a od 1 spavam... Ih... Kako se priooriteti promene, i male stvari, nekom beznacajne, cine da budem srecna i zadovoljna... I da cenim to sto imam, sto sam zdrava i sto je on zdrav i veseo... I da se radujem sto mi je bata u Americi.

I da cekam i prizivam ljubav, onu pravu...Iskrenu...Mozda.... 

Moja borba, moja tema bloga. Moja unutrasnja snaga...

Uvek kad mi se u horoskopu Mars tako nasadi postajem ratoborna, Ustvari samo kazem ono sto bih inace precutala...

Bio tatica juce, dopustila sam iako nije bio utorak. Iznenadila sam se, doneo je 9 sokica i 8 kasica. Odmah sam pogledala u nebo, da nece pasti kisa odjednom...

I tako on fin, odmah je raspakovao to, da se bolje pohvali, nije imao toliko pristojnosti da me pita gde sme da ih poslaze, izabrao je mesto koje njemu odgovara...

Ok, i na to cutim. Otisla sam u kuhinju da sredim haos koji je zaostao od ispracaja mog bate na aerodrom.

I naravno da je stajao sa NIkolom na vratima od kuhinje jer, toboze dete place kad me ne vidi... Hm, to samo kad ga on drzi...

Nije mi mars dao mira, morala sam da ga pitam : A ne hvalis se da ces postati ujak? ( inace mi je tetkica sama saopstila radosnu vest) . Odreagovao je veoma naprasno, kao da sam otkrila drzavnu tajnu. Pa nije, pa kako znas, pa ne zna se jos, pa jako je malo, tek 4 nedelje, nista se ne zna, samo je doktor potvrdio... Valjda je ukapirao da je odreagovao veoma pogresno, pa mu se samo nametnulo pitanje kako znam. I pitao je: a jel ti Daca rekla. Rekla sam, da, ona mi je javila, kako bih drugacije znala. 

I sad, vidim nije mu bas pravo, znam i zasto. Svestan je nepravde o kojoj sam pisala, zna on jako dobro, samo se pravi blesav.

I pitam ga ja: pa jel su se tvoji obradovali sto ce dobiti jos jedno unuce? Izmenjao je sve boje pa je odgovorio kao da je napunio pelene: pa jesu...

Odlicno, evo je konstatacija: nadam se da ce njega voleti vise nego Nikolu. On ih, ocigledno ne zanima, kad nisu kadri ni poruku da posalju da pitaju kako je. Sta se boje da cu nesto da im trazim ili ce kruna sa glave da im padne ako pitaju za dete jednom... mesecno...? 

U startu je rekao: Necu da pricam o tome, zatvorili smo tu temu i ne zelim o njima da pricam. Rekla sam mu da postoje stvari o kojima moramo da pricamo. Onda je rekao da oni stalno pitaju njega kako je dete. Zaboga, pa ti ga vidis jednom u dve nedelje, kako da znas kako je...

I dosli smo do istine: oni su ljuti i povredjeni. Opa, pa zar?  A ja nisam, neeee, pa ja nemam prava, ja sam njihovog sina zajebala... I njegova recenica, pa znas ona je moja mama i ja je takvu volim i prihvatam... Postujem... Samo sutra, dok se bude krio iz njene suknje, moze da joj se zahvali sto je sam kao ker, i sto spava u nekom iznajmljenom sobicku, i jede gde i kad i sta stigne. Moj sin ce za to vreme letovati kod ujaka na Bahamima.

I rekla sam mu da mi je jako zao sto ce drugo unuce da obozavaju, a Nikola ih ne zanima. U tom momentu je dusa pametna viknuo BABA, a ja sam taticu pitala: jel cujes? I koju babu doziva, onu koju nema ili onu koja nece da zna za njega?

Rasplakao se.... Ali nije, i nece nista uraditi da se izbori za svoje dete, kao sto nije nista ni do sada uradio...

Opet sam pobedila, Ja i moj sin, i MARS... 

Malopre sam saznala jednu vest koja me je malo, hajde da kazem sokirala.

Nisam sigurna kakva su mi se osecanja javila u tom momentu, ali sad, par minuta kasnije mi se place...

Vest je lepa, uvek se radujem kad cujem tako nesto. Rodice se jedna beba. Ta beba ce biti bata ili seka mojoj dusi.

Tetkica, sestra od Nikolinog oca, je trudna, malo, tek je saznala. Prvo sam pomislila i pozelela od srca da bude srecna. I zaista joj zelim sve dobro i da joj bude lako i lepo.

Nadam se da ce tek sad razumeti neke stvari, osetiti kako sam se ja osecala, ili nece. Ona uz sebe ima coveka koji je nece nikada ostaviti, koji je divan, zaista dobar covek. On ce biti uz nju tokom cele trudnoce, nece joj nikada nista ruzno reci, nece je povrediti niti razocarati. Bice uz nju i kad se beba rodi, presvlacice je, kupati, ljuljati, hraniti... I njena beba nece biti nepozeljna kao moja. Zabolelo me je. Sigurno ce njena mama biti srecna, volece unuce, vidjace ga...

A moja dusa mala stalno vice Baba. Dusa mi se kida, koju babu doziva, onu koja je sad na nebu, ili onu koja nece da zna za njega. 

I vec vidim situaciju, svi ce je stavljati na pijedestal, brinuce o njoj, kao da je ne daj Boze, bolesna. Ugadjace joj, maziti je i paziti je... I treba... A ja sam jedini put kad sam rekla da mi je zlo u pocetku trudnoce, dobila grdnju, i pretnju da nikad vise to ne kazem i da ne smaram...

I pitam se sto me je uopste to sad pogodilo. Ali tako kuca srce majke, svesna da ce im to dete biti najvaznije na svetu, a moj sin, koji im je isto sto ce im biti ta beba, kao da ne postoji. Eto, jednostavno me boli... 

Imam posla preko glave, a mrzi me da dignem svoju cenjenu straznjicu i da se pokrenem. Dusa spava, a ja slusam muziku. Pricam sa drugaricom pre neki dan, kaze ona slusala je muziku koju voli i to je podiglo... E, sad! I ja slusam muziku, sve pesme koje obozavam, i dizu me, da, da, jos kako, ali samo psihicki... Ja i dalje sedim...

Mastam, zelim, zudim sad vec... Dobro je, vracam se u kolosek... Ali jos ne sasvim... "Problem godine" kako ga je nazvala moja sestra jos nije resen, tj, jos mi se ni jedan muskarac nije ni priblizio od kako sam se porodila... Kaze doca trebalo bi, zbog zdravlja... Pa da, znam, ali s kim? Nije da nemam bas uopste s kim, ali sve to nije vise to... Treba mi neko novi, neko ko me ne zna, tj nije znao pre... Gledam neki snimak sa porodicnog slavlja, sniman kad sam tek saznala da sam trudna. Kakva linija... Kad se samo setim tih sivih pantalona... Sad ni do kolena ne mogu da ih navucem... Dijeta pod hitno. Fizicka aktivnost, aha... I opet se ne dizem... 

 Samo me podigla pesma, jako.... I jedini mi Italijan ide uz nju....

Vreme potrebno da se stvori zivot, od momenta zaceca do prvog placa... 9 meseci srece, tuge pomesanih osecanja, i razlicitih zelja, vreme velikih promena, u svakom smislu...

Onda malo bice dodje na svet. Gotov covek. Cudo. Najvece cudo prirode. Od nicega, necega jedva vidljivog i pod mikroskopom, napravi se 3 kile mesa. I to u majcinoj utrobi...

I tako to malo bice raste, i menja se, i pruza sve vise ljubavi, cini majke srecnim...

Moja dusa danas puni  9 meseci.  Najlepsi period u mom zivotu. 

Nestade, ode... Rasprsila se... Kako kaze Balasevic: Prhnula k'o jato cvoraka...

Imam inspiraciju, kad legnem u krevet, kad kuca zaspi, i kad se ne cuje nista drugo do disanje malog andjela... A nemam volje da pisem na papir jos manje da prekucavam... 

Uskoro ce bata moj da ode... Daleko. Da ostvari MOJ davni san. Ide u Ameriku, obecanu zemlju... Ustvari ide na brod da rinta 6 meseci , ne bi li sebi ( pa i nama) omogucio pristojniji zivot... Uskoro krece, za par dana ide po vizu, za desetak vec leti... I onda cu da preuzmem monopol nad racunarom, pa i ako dobijem inspiraciju u pola noci, sescu i pisacu.

Skoro sam priznala, malo sam usamljena. Dusa malena je do skoro direktno zavisio od mene, jos sam ga dojila, onda je odlucio da nece vise, lepse mu meso nego mleko iz privatne mlekare " moja mamica ". Malo mi je bilo zao, jer to su jedinstveni i neponovljivi trenutci bliskosti, i ljubavi... Tada je bio samo moj, i niciji vise na svetu... Malo sam i sebicna postala. Mada kad spava obavezno mora da stavi ruku na mene, da me dira po licu, da oseti da sam tu... I za njega cu uvek i biti.

Bio mu je tatica pre neki dan, doneo mu je pelene, one najjeftinije koje je pronasao, samim tim i najlosije, i jos se ne stidi da prizna da ih je kupio samo zato sto su bile jeftine i jos na snizenju. Zao mi je, mi koristimo iskljucivo Pampers, a NIkola se posle samo jedne stavljene te-neke-pelene, osuo... I sedi tako moj sin na podu, igra se, i sedi pored njega onaj koji ga je napravio, i gledam ih... Nikakva bliskost, nikakva emocija, dete ga uspesno ignorise, gleda svoja posla, a on sedi kao drvena Marija pored, bez trunke osecanja i osecaja... I otisao je, posle nepunih sat vremena, dosta mu je... 

A ja zaista postajem usamljena. Cujem se sa mojim Italijanom, redovno. Salje mi neke srceparajuce stihove, sve neke lepe pesme, ali to radi samo kad je daleko. Kad je blizu ne sme ni da se javi a komoli da se sretnemo... I prija mi ta paznja, i sto znam da me on voli, zaista. Ali treba mi "topli muski zagrljaj" ponekad...  

Danas, srecna sam, bas onako kao malo dete, skakucem i smejem se na sav glas...

Dugo nisam bila takva... Danas sam jedva cekala da mi odu gosti, bila mi je tetka sa svojom unukom, cerkom moje sestre. Razmazenije i bezobraznije dete u zivotu nisam srela. Dobila sam "nervnog slona", slonici su skakutali po sobi ova tri dana... I lose sam spavala, jer su mi njih dve spavale u sobi, i jos stosta... Ovaj dan nipocemu nije obecavao, ali eto, ispao je divan...

Prvo su mom bati javili da sredjuje papire tj vizu, i za dve nedelje ga ocekuju u Americi, divno... Iako mi je nateralo suze na oci, nedostajace mi kad ode, drago mi je i srecna sam zbog njega...

Onda mi se javila prijateljica koja se porodila isti dan kad i ja, i docice kod nas popodne, da vidimo drugaricu Stasu...

Sve me je to ucinilo tako srecno, divno... I polako pocinjem da budem spremna za nove izazove, i mozda za novu ljubav...